Search the Community

Mnogi kažu da su Nišlije poseban soj. Veseli, gostoprimljivi, čudni, brzi, ljuti, posebni… Teško je opisati običnog Nišliju, ali je sigurno da su bili i ostali meraklije. Nišlije su volele dobru hranu, a mnogima se životna filozofija svodila na glavni cilj – da se što bolje pojede i popije. Početkom prošlog veka Niš je važio za trgovački centar i grad boema. Sa više od stotinu kafana, slovio je za prestonicu gurmanluka gde su svraćali kraljevi, domaće i strane diplomate i drugi koji su držali do dobre hrane. Pored nezaobilaznog šereltuka, meraklijama je bio svojsten i mezetluk. Nišlije su ponosne na svoj burek, koji je ostao do današnjih dana nešto što ne zaobilazi niko ko dođe u grad. Tradicija ove turske poslastice datira od uspeha Ameriga Vespučija i pronalaska američkog kontinenta. Te daleke 1498. godine u Niš je stigao majstor bureka Mehmed Ogluh iz Carigrada. Tri godine kasnije bilo je u Nišu na desetine majstora, a grad je imao isti broj stanovnika kao i London. Od tada do danas sve meraklije burek jedu isključivo rukama, jer, kako kažu, viljuška i nož predstavljaju skrnavljenje kulta. Svesni da se Niš po bureku poznaje Nišlije su inicirale da legendarna „poslastica“ postane i gradska robna marka. Dobijanje ovakvog sertifikata od zvaničnih republičkih institucija zatražilo je niško Udruženje zanatlija i preduzetnika, a generalni sekretar ove asocijacije Blagoje Stanisavljević je podsetio da je prvi burek u Nišu napravio pre više od 500 godina Tučin Ogluh. A koliko se u gradu na Nišavi ceni „najukusnija poslastica“, pokazalo je i zagovaranje grupe niških boema. Uz konstataciju da nema ništa lepše na svetu, kada posle neprospavane kafanske noći, ujutru sedneš i zalogajiš četvrt bureka sa sirom i jogurtom, boemčine su pre nekoliko godina predložile Skupštini grada Niša da se na gradskom grbu obavezno uvrsti i nezaobilazni – burek. U svom predlogu, niške noćobdije su istakle i “obrazloženje” da je burek simbol grada na Nišavi još od pamtiveka, odnosno da se u nekadašnjoj kasabi pojavljuje u istoriji još 1498. godine, baš kada je otriven i američki kontinent. – Više od pet vekova se ova „poslastica“ održala na našim prostorima i, bez obzira na to što je turski “izum”, obavezno bi morala da se nađe na gradskom grbu – poručili su u svom predlogu niški boemi. NIŠLIJE

OD EVROPE DO BARAŽA Novu sezonu započinjem ovom fotografijom. Fotografija s kojom treba da se ponosimo. Na žalost, nakon minule sezone, jedino je to bilo za ponos. Sve ostalo, što pre zaboraviti. Za minulu sezonu nam je obećan jak tim, renovirani stadion, plasman u Evropu. Pao je svima kamen sa srca nakon više od 100 minuta meča sa timom iz Srema, budući da se igrala maratonska nadoknada vremena, a onda je usledilo veliko slavlje u svlačionici niške ekipe. Nije ovo neki bogzna kakav podvig vredan euforije, ali je svakako izbegnuta blamaža na stogodišnjicu kluba. Slika koja govori više od hiljadu reči: Drago nam je, što nam je predsednik presrećan i uz pesmu proslavio uspeh. Ne plasman u Evropu, ne novi stadion, nego opastanak u ligi i to "za dlaku" u poslednjem momentu. Prvi čovek kluba Ivica Tončev, koji je najavio da će narednih dana podrobnije analizirati košmarnu sezonu i najaviti dalje korake. Ipak, za Mozzart Sport kratko je rekao: „Iako su mnogi mislili drugačije, pokazali smo da Radnički ne ispada tako lako iz lige! Nikada više nećemo dozvoliti da naš klub dođe u ovakvu situaciju!“ Ni sram ni obraz, bez sluha za poruku publike na tom poslednjem meču i naravno - obećana analiza. Imali smo i ranije obećanu analizu, Markoni je govorio o tome, i najavio transparentan izveštaj o tome i .....trt. Niti analiza, niti objavljivanje iste.... Počinju već "licitacije" ko će voditi Radnički, sa trenerske klupe, naredne sezone. Zagovornici lokalpatriotizma već smeštaju na klupu Djoleta, Vladimira Djordjevića, junaka poslednje utakmice. Predlažu se Peša, braća Stamenković....da naša deca, Nišlijska, čine jetgo tima itd. Mnoge, od ovih ljudi, lično poznajem, pa se ne bih izjašnjavao oko toga, bar ne na otvaranju teme i sezone. Samo mogu da kažem da treba biti oprezan. Neki su dobili priliku da vode neki "prvi" takmičarski tim i nisu dali baš nikakav rezultat. Neki su imali iskustva samo sa mladjim kategorijama, kadetima i omladincima. Neke su, uz pomoće veza, izgurali poprilično visoko, ali su ih brže-bolje vratili "u bazu".....Tako i u Radničkom....mislim da treba ozbiljan trener, sa integritetom, koji neće papirčiće sa sastavom i po mogućstvu bez svite igrača koje vodi iz kluba u klub. Mlad trener, sa modernim shvatanjem fudbala, dosta je "Bata Djorista" i defanzivaca koji igraju na 0:0 pa ako damo gol, dobro je. Neko, za koga će fudbalska javnost u Nišu imati i sluha i strpljenja, ako treba.....Što se tiče igračkog kadra, iz naše škole, teško da ćemo da imamo, sve je devastirano, ali ljudski je nadati se da će nešto i pojačati prvu ekipu. Da igrači, koji obuku naš dres, ako ne pokažu ljubav prema njemu, pokažu bar poštovanje i zarade platu koju su dogovorili. Previše "mrtvih patki" smo u ovoj sezoni zapatili u timu, a znam da je teško da nam ovakvi igrači (fotka ispod) čine tim. Ovaj čovek, medju stativama, je bio jedinica mere za ljubav prema Radničkom. Takvi nam trebaju. Nadamo se da će konačno ove godine igrači koji idu na pripreme činiti okosnicu tima i da ne dovodimo igrače u minut do 12. Koga će dovesti, svakako nećemo da znamo, jer kao što znate, to se krije do poslednjeg momenta....da nam gi ne "ukradu" drugi klubovi. Nadamo se da će konačno rekonstruisati stadion, i kako najaviše, zameniti travnatu podlogu, koja bi trebala da bude kao na TSC Areni, 80% prirodna trava, 20% sintetika, sa grejačima. Ako sve bude ovako, ako nam budu ispunje sve gore navedene želje, vratiće se i publika. Nek nam je Bog u pomoć.....