Ne zamerite.Nešto mi je došlo da podelim ovaj tekst objavljen posle izbora 2004., a povodom one objave da je ovde sve isto kao pre 30 godina. Znam da će ga malo ljudi pročitati,a mnogi dočekati na nož, a to je po mojem mišljenju jer je sada još gore nego onda...
"Kada se rezimira ishod izbora, očigledno je da većinsko opredeljenje onih koji su uopšte izašli na izbore ide u prilog onima koji su direktno proizašli iz Miloševićevog sistema. To su i Nikolić i Karić i Maršićanin. Za Nikolića i za Karića je to očigledno, jer su i jedan i drugi na katastrofi ovog društva, na ratovima i na siromaštvu, izgradili svoje karijere, jedan političku, drugi poslovnu. Dok je Maršićanin pripadao jednoj sivoj zoni Miloševićevog sistema, budući da se on zasnivao, od uvođenja višestranačkog života, na stvaranju jedne tobožnje, ili kvazi ili pseudo opozicije kojoj je pripadala i Demokratkska stranka Srbije. Ja o tome nemam nikakve naročite podatke, niti mogu izričito potvrdim od kog trenutka je partija našeg premijera postala integralni deo Miloševićevog režima. Mislim da je to danas većini onih koji razmišljaju, bez ikakvih predrasuda o našem političkom životu i našoj budućnosti veoma, očigledno. Očigledno je da je ta partija pripremana za ono što se dogodilo 5. oktobra, očigledno je da je Koštunica štitio i zločince i Službu bezbednosti i samoga Miloševića.
Međutim, ono na šta nije računao, a što se dogodilo, bio je bio, naravno, pritisak i uloga Evropske unije i Sjedinjenih američkih država. Mislim da se bez njihovog učešća u našem političkom i svakodnevnom životu, taj život ne može osvetliti sa svih strana i mislim da se njihova uloga često bezrazložno potcenjuje. Tako da se danas postavlja pitanje u kojoj meri su obećanja i pretnje Evropske unije neposredno uticale na ishod ovih izbora, mada kod nas postoji pogrešna slika o proevropskom opredeljenju našeg građanstva. Mislim da ono, u skladu sa svojim intelektualnim mogućnostima i obrazovnim nivoom, zapravo nije u stanju da proceni šta bi to bila evropska budućnost Srbije. Mislim da je tu u pitanju prisećanje na razdoblje relativnog materijalnog prosperiteta iz Titovog vremena. I mislim da je to evropsko opredeljenje zapravo prikrivena želja da neko drugi plaća naše troškove, da neko drugi o nama brine. Zapravo, da opstane jedna vrsta srpskog ili srbijanskog komunizma, koji se u istorijskim okvirima pojavio kao vrlo snažan politički i ideološki pokret još u vreme Kraljevine Jugoslavije, sa čijim najekstremnijim oblicima ni Tito nije uspeo da se obračuna ’48.-’49., kao ni sredinom 60-tih kada je uklonio Rankovića i njegove ubice. Taj kontinuitet socijalnog parazitizma u kojem profitiraju, naravno, službe bezbednosti, naša vojska, naša policija i čitavo to jedno društvo koje je jednom nogom u opanku, a drugom u džiberskim patikama, to je kontinuitet koji se teško zaustavlja, budući da je mentalitet jedna nepromenljiva, jedna lenja istorijska kategorija.
Mislim da tu postoji pritisak Evropske unije na vladu. Vlada ne znajući šta bi, između svoje talibanske i evropske ideologije, koje se nekako prepliću, pokušava da pronađe novo spoljnopolitičko i unutrašnjepolitičko usmerenje. Verovatno ima i ministara u vladi koji vole da putuju po Evropi.
Naša ministarka prosvete veoma olako je ukinula deci nastavu engleskog jezika u prvom razredu osnovne škole, a pretpostavljam da i ona voli da skita po Evropi, pa ne bi volela da se nađe na nekoj listi nepoželjnih, što mislim da je zaslužila. Zašto bi građani koji nisu nizašta krivi čekali u redovima, padali u nesvest, a ona ovde sprovodila izolacionizam, a potom se šetkala po zapadnoj Evropi? Mislim da to ne bi bilo pravedno. E sad, nije ni evropska birokratija pravedna kao što nije ni naša vlada, bože moj. Oni koji su hteli da glasaju za Tadića – glasali su. Opet, s druge strane, naši građani nisu toliko nedotupavni da možete vi da im naredite – e, glasali ste za Maršićanina, sad glasajte za Tadića. To su dve suprotstavljene strane u politici, kao što su pre četiri godine to bili Zoran Đinđić i Slobodan Milošević.
U tom smislu nema nikakve razlike. Maršićanin i Tadić su potpuno suprotstavljeni polovi. Oni se zalažu za suprotstavljene političke ideje. Njihova vizija Srbije u budućnosti je potpuno drugačija, budući da je Maršićanin posmatra u svetlosti opstanka Miloševićevog režima, koji je svuda oko nas, koji i dalje određuje naše sudbine, i Borisa Tadića, koji pomirljivom retorikom i uglađenim držanjem pokušava ponekog da prevede na svoju stranu. I mislim da je to uspeo. Mislim da je Tadić dobio najmanje pet procenata glasova upravo zahvaljujući takvom svom stavu. Unapred je mogao da računa na glasove obrazovanih, na glasove profesionalaca, na glasove dobrih đaka, ne čitave omladine, tako da još uvek nije sasvim izvesno šta će da se desi.
Postoji neka hemija u javnom životu, kao što postoji između dvoje zaljubljenih, između fanova Igija Popa i njega samog, tako da se oseća izvestan optimizam u vazduhu. Međutim, daleko je ona tamo nedelja. Ko zna šta će se još desiti, kakve će sve prljavštine da proizvode savetnici premijera Koštunice i šire, na koji način će se sputavati taj optimizam i Srbija u tom emotivnom i intelektualnom smislu ponovo svoditi na svoju pravu meru, na ruglo koje treba da postane eksponent sovjetskih policijskih tajnih službi na Balkanu. Tadić će takođe morati da budi čitavo to pospano i lenjo, građanstvo, koje je dopustilo da se pojavi Milošević, koje je dopustilo da se 6. oktobra pevaju pesmice sa Indexovim radio-pozorištem, koje je bilo još jedna institucija Miloševićevog režima, koja je trebalo da pokaže da postoje neke slobode u Srbiji.
Nije nimalo slučajno da su se oni pojavili 6. oktobra da anesteziraju ljude umesto da krenu da rade ono što je trebalo onda da se radi. To je mašinerija koja se može pratiti u svim aspektima života. Imate kontinuitet od, recimo, Šabana Šaulića, Gorana Bregovića i Srđana Šapera do Arkana, Cece i Legije.
To je jedna ista kultura koja je imala vrlo konkretnu društvenu i političku svrhu, a to je anesteziranje, masovna proizvodnja imbecila koji će služiti određenim idejama. Da li će to biti ideja bratstva i jedinstva, jugoslovenstva, da li će to biti ideja srpstva i svetosavlja, da li će to biti ideja Kurira i Nacionala, to je potpuno svejedno. To je jedan isti sistem, koji se transformisao u vremenu od bar sredine 70-ih do danas. 30 godina, na kraju XX veka, to je kao 300 godina pre pola milenijuma. To je ogromno razdoblje, koje je trebalo ispuniti određenim i zabavnim i ideološkim sadržajima. Danas nije jasno šta se zaista 5. oktobra dogodilo. Mislim da je značajnije posmatrati konkretne napore Zorana Đinđića i njegovog kabineta da se Srbija postepeno transformiše. To što su uveli nekoliko velikih evropskih i američkih koncerna to je velika stvar, jer ih je teško isterati. Oni, naravno, sobom nose sve one pretnje i iskušenja koja sobom nosi postkapitalističko doba, ali bože moj, tamo su ljudi čistiji, nose na sebi nove stvari i ne brinu šta će sutra da jedu, imaju čiste bolnice i uredne škole. I tu je neki kraj savremene ideologije. Ovo nije više ’68, ona je jednom prošla, i tu nema više šta naročito da se promeni, sve je na pojedincu. Međutim, kod nas postoje istorijske strukture stanovništva koje se bore za svoja prava i privilegije. Srbija je vojnička i policijska zemlja. U Hrvatskoj i u Bosni Srbi su pripadali velikim delom istim tim strukturama koje su se prenele ovde, budući da su ti ljudi iz Hrvatske i Bosne proterani, to se sad sve skrkalo u Srbiju, i oni ljudi hoće svoje plate, svoje penzije i Cecu, a to je ogroman procenat stanovništva.
Čitav Novi Beograd je izgrađen kako bi se čitav taj svet tamo naselio i jednoga dana pucao sa prozora, ukoliko bi se narod pobunio protiv Tita i Partije. Znači, čitav jedan grad je nastao u tom smislu, pa kako mislite da se odjednom ta istorija izbriše? Kako mislite da te ljude zaposlite, da oni počnu nešto da rade, a ne samo da dremaju u kasarnama i po ulicama da pendreče? To je njihov tradicionalni posao, tradicionalni zadatak. Na selu ljudi nose prljave iznošene stvari, ispadaju im zubi, ali najveće veselje prave kada sina ispraćaju u vojsku, ne razmišljajući o tome što će on tamo biti maltretiran i ponižavan, što će se možda vratiti u kovčegu, a to smo posmatrali kako se dešavalo.
Nijedan roditelj nije pokazao nijedan čin solidarnosti sa svojim detetom u proteklih 15 godina. Da je otišao u policijsku stanicu ili u kasarnu i rekao – šta ste vi uradili sa mojim detetom? Jedini vojnik koji se pobunio bio je onaj čovek koji je dovezao tenk pred skupštinu.
Dakle, ovde su roditelji sa Slobom u srcu sahranjivali svoju decu i nisu se bunili. Bunila su se opet neka druga deca na ulici. Gde su oni bili? Dakle, ljudi čija su deca umirala, nisu pokazali dovoljno solidarnosti sa njima i ostali su privrženi sistemu koji im daje na kašičicu platicu i penzijicu i on ima svoj televizorčić i pije mlako pivo i to je njegova egzistencija.
Ako je njega baš briga za njegovo dete, pa što bi on brinuo o evropeizaciji Srbije, o reformi školstva, o izgradnji putne mreže, o brzom internetu i svemu ostalom. Kad on nije uspeo da osveti smrt svoga deteta, ako to nije učinio pravni sistem, ako to nije učinio politički sistem, ako se zvanična ideologija u tom smislu nije transformisala, onda govorimo o ogromnom procentu stanovništva. Računajte koliko ljudi nije izašlo na ove izbore, to je više od pola, i računajte koliko ljudi se opredelilo u prilog opstanka Miloševićevog režima. To su oni koji su glasali i za Nikolića i za Maršićanina i za Karića i za one ostale koji su u domenu statističke greške.
Oni koji apstiniraju jesu žrtve sopstvenih zabluda da će cinizmom prema stvarnosti uspeti da stvarnost ili promene ili da sebe udalje od te stvarnosti. Drugim rečima, pošto stvarnost je onakva kakva je i oni se izjašnjavaju u prilog svemu onome što je Srbiju učinilo najsiromašnijom, najtužnijom zemljom u Evropi. Pročitao sam izjavu Matije Bećkovića, koji je rekao da Srbi ne glasaju. On, naravno, govori o celini, kao da sam ja stado, kao da smo mi stoka, pa svi isto mislimo, da Srbi hiljadu godina nisu imali predsednika pa ni sad ne žele da ga biraju. To je ista politika i to su isti ljudi iz te jedne sive zone koja je uspostavljena još u Titovo doba, koji imaju isključivu ulogu da sluđuju javnost.
U hiljadu godina evropske istorije republike nije bilo sve do francuske i američke revolucije, a prvi republikanski sistemi pojavili su se tek posle Prvog svetskog rata. Dakle, u suštini, jedna ordinarna glupost koja u stvari treba da ukaže na nešto sasvim drugo, a to je da građani ne treba da se bave politikom, da treba da ostanu u predmodernom i pretpolitičkom stadijumu i kako bi svi trebali da služimo istoj ideji.
Ja se ne sećam da je Bećković loše živeo pod Titom, ne sećam se šta je on ikada radio. Ako ustanete u šest ujutru, vidite hiljade ljudi koji trče na posao, a onda od nekih drugih ljudi, koji spavaju do podne i nose engleska odela i maštaju o majci Rusiji, dobiju poruku da ne treba da izlaze da glasaju. To je jedna vrlo zla, vrlo podmukla poruka. Ljudi, naravno, treba da glasaju, treba da se bore, ali takve poruke su uspele, tako da imate više od polovine građanstva koje je ostalo izvan političkog života, dakle u jednom pretpolitičkom stadijumu, koji su nezainteresovani. A zašto bi i bili zainteresovani ako ih baš briga u kakvu će im školu ići deca i da li će im se sin jednoga dana vratiti u limenom kovčegu? Ako postoji ta vrsta i nerazumevanja i mirenja sa sudbinom, pa zašto bi se oni borili za ovog ili onog predsednika?
S druge strane, očigledno je da postoji nekoliko stotina hiljada ljudi u Srbiji koji su već u postmodernom političkom stadijumu, koji su spremni da se bore za svoje ideje i koji će naći podršku u razvijenom svetu u onoj meri u kojoj taj razvijeni svet smatra da Srbija pripada njegovoj zoni interesa. Ti interesi se ovde u izuzetnoj meri prepliću. Očigledan je uticaj ruskih ili sovjetskih, svejedno, službi koje nastoje da Srbiju privuku u sopstvenu zonu interesa.
Srbija je u tom smislu od slavjanofila i radikala XIX veka i bila bliska tom jednom totalitarnom ideološkom konceptu, bilo da je on bio caristički ili boljševički, potpuno je svejedno. Ti su uticaji naročito vidni i posredstvom Ruske pravoslavne crkve i njenim delovanjem na srpsko društvo, budući da je čitav Miloševićev aparat pronašao u pojedincima iz vrha Srpske pravoslavne crkve političku i ideološku podršku i to je taj jedan novi organizam koji ne dozvoljava ni građanima da odlaze u crkvu i da se hristijanizuju ili ehristijanizuju, ni državi da funkcioniše izvan crkvenih interesa, niti samoj crkvi da bude ono što bi trebalo da bude. Srbija, sva sreća, nije stado. A juče sam sedeo u jednom restoranu preko puta Partizanovog stadiona i tu su bile okupljene jake policijske snage, verovatno zato da bi mlatili decu koja su išla na Metaliku, koja su bila izuzetno pristojna, besprekorna. Istom ulicom su prolazile kolone lopova i ubica u džipovima, audijima, na njih niko nije obraćao pažnju.
Ispada da su zlo u Srbiji oni koji su 23 godine čekali da dođe Metalika, a ne oni koji su 15 ili 23 godine, potpuno svejedno, Srbiju pljačkali, ubijali, samo zato da bi vozili neki nemački automobil ili da bi ih grickali komarci u vili u Dedinju.
To je inače jedan nezdrav i vrlo depresivan kraj Beograda. Samo neko ko nije Beograđanin može tamo sebi da sazida kuću. Ali, to je slika i našeg društva i naše istorije i treba proceniti ko će biti jači – da li oni naoružani, koje ne diraju ni naša vojska ni naša policija, ili oni drugi koji 23 godine čekaju da im se dogode za njih dva najlepša časa u životu. Ja sam pristalica apsolutne slobode, pa i slobode štampe, tako da mi ne smeta to što prenose Kurir i Nacional, budući da očigledno postoji jedan stepen kriminalizacije u domaćem mentalitetu koji je deo građanstva učinio potrošačima takvih medija.
Te novine imaju svoje kupce i ti kupci imaju ozbiljan problem u glavi. Ozbiljan problem u glavi u ovoj zemlji ima nekoliko stotina hiljada ljudi. Drugo, smatram da sudija dobro vodi taj proces i nije na njemu da razmišlja kako će se sutradan radovati neko ko pročita iskaz, bilo da je to kabinet premijera, bilo da je to neki otpušteni radnik iz fabrike, budući da i jedan i drugi fokusiraju problem na nekoliko ljudi kao što su Čedomir Jovanović i ostali. Očigledno je da se ponovo stvarnost Srbije prikazuje u jednoj iskrivljenoj svetlosti. Naravno da Čedomir Jovanović nije problem Srbije, problem su oni s kojima se Čedomir Jovanović borio. Malo je bilo pojedinaca u Demokratkskoj stranci koji su bili sposobni za ono što je on uradio.
On se bavio, očigledno, i nekim prljavim stvarima, ali Srbija je prljava zemlja i ovo je prljavo društvo i nasledio je jednu prljavu epohu, i u tom smislu je on jedna tragična ličnost i žrtva te epohe. To očigledno mnogima nije dovoljno nego su od njega napravili neku novu vrstu žrtve nad kojom se ritualno iživljavaju.
To su pokušali da učine sa premijerom Đinđićem. U tome su preterali i od toga su, bar privremeno, izgleda, odustali, i sad su se fokusirali na nekoliko Đinđićevih saradnika, kako bi se taj jedan ritualni trans, koji je osvetnički i naravno iracionalan u svakom smislu, održao. Očigledno da je jedna od posledica tog iživljavanja i ishod na izborima, koji su za ovog premijera i njegovog neposrednog zastupnika katastrofalni. Međutim, mislim da je potrebno da proces što duže traje, da se dođe do svih pojedinosti, pa sad ko veruje da je to jedan gospodin čovek, koji je slučajno u pritvoru, kojeg su naši dušmani optužili da je ubio premijera, a on je bio veliki dobrotvor i patriota – bože moj, njih ćete teško promeniti. Oni su jednom zauvek odlutali iz realnosti, iz svakog moralnog sistema i ne verujem da će oni ikad da se privedu jednoj pristojnosti koja nalaže da se stvarnost promišlja onakva kakva jeste. O samoći Srbije pisao sam kao neko ko često prelazi granicu i na granici je očigledno da se susedi brane od Srbije i da se Srbija brani od suseda. Ta obostrana arogancija, ta smrknuta lica sa obe strane granice o tome dovoljno govore, dakle ona su izraz raspoloženja i stavova zvaničnih birokratija, zvaničnih administracija.
Stav ovdašnje administracije jeste taj da je okruženje Srbije neprijateljsko, da su neprijatelji Srbije oni koji putuju u Hrvatsku, Albaniju ili Francusku, da su neprijatelji Srbije oni koji u Rimu kupe italijanske cipele i da su sve te zemlje zapravo deo jednoga imperijalizma koji se urotio protiv istočnog slovenskog pravoslavnog sveta.
To je zvanična ideologija Koštuničine vlade i to je ponašanje koje je nametnuo i njegov kabinet i njegovi savetnici i njegova štampa, njegovi mediji i njegova carina. Mislim da je to jedan sistem koji Srbiju takođe vraća u pretpolitičko vreme i razdoblje izolacionizma.
Samoća Srbije je u obostranom nerazumevanju. Većina u srpskom društvu ne razume savremene istorijske procese u razvijenim društvima. Srpska sela, srpske varoši jesu srednja Azija. A takođe birokratije u Evropskoj uniji, u Sjedinjenim američkim državama ne žele da se ozbiljnije pozabave Srbijom jer je to za njih skupo i jer to prevazilazi njihove neposredne interese. Oni ne žele i ne mogu da menjaju ovdašnji mentalitet.
Ja ne vidim da su svi oni koji se bave bilo kojim javnim radom, bilo da su kao ja, istoričari, ili su filozofi, ili se bave ljudskim pravima i civilnim društvom, uspeli da objasne građanima čime se oni bave i na koji način će oni pomoći ovom društvu da izađe iz razdoblja samoće i tog jednog stanja u kojem Srbija podseća na Kubu, budući da je Kuba američki karipski kažnjenik, da Amerikanci namerno održavaju Kastra, kako bi pokazali Amerikancima šta je zapravo realni komunizam.
Na isti način, Evropska unija može da održi u istom takvom statusu Srbiju, kako bi pokazala onima koji se kolebaju, bilo da su Englezi, bilo da su Laponci – evo, vidite na šta će da liči naše društvo ukoliko budete kolebljivi, ukoliko ne razumete šta je evropska ideja. To je društvo krezavih koji gaje zelenu salatu i nabijaju eksere jedni drugima u glave."
