VLADIMIR PERIC VALTER

https://youtu.be/zjwbd4U_HAg

https://youtu.be/WQzqV-6-4do

I kakav je bio nekad..

https://youtu.be/P4Ofw9DXx70

Nema tacke.. nista se ne zavrsava, nista ne prolazi samo se ucuti.

Noć me ta u mladosti stiže,Pa mi u srcu spava da ne ozebe!Videste li pseto koje čovek tera od sebe,A ono mu i dalje ruke liže?Sa mnom je tako: mogu i ne mogu bez nje.Kada se osamim zaogrne me ogrtačem snova.I mada mi davno reče sve,Uvek je za me nova.Danima se koljemo kao hijeneI jedno u drugom vidimo kugu,A opet... izvan te kobne ženeU mojoj duši nema mesta za drugu.Otkad se znamo sanjamo da se rastanemo,I već sam od toga kao mesec žut,Pa se opet neobjašnjivo sastanemoDa zajedno produžimo put.Ne znam više da li je to ljubav,Ili zagonetni čulni mrak;Znam samo da bih se bez nje razbio kao splavO rečni brzak.Rade Drainac

https://youtu.be/2TQ_cH62yr0

Padni mi samo na pamet misli moje obraz da ti izgrebu. Iziđi samo preda me oči da mi zalaju na tebe. Samo otvori usta ćutanje moje da ti vilice razbije. Seti me samo na sebe sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa. Dotle je među nama došlo. Vasko Popa.

Iako sam zestok protivnik ideologije koju je propagirao moram ga postovati kao pisca Knut Hamsun-Glad.

https://youtu.be/n1YKv_Pl8PU

https://youtu.be/BWImxRqE73k

Maksim Tumanov, vrlo zanimljiv lik 😃.

Preporucujem ti Faladu, sto rece kolega iznad, posto volis i Foleta, super prica.

Bilo je žena Kojima nikad nisam napisao stih Korisnih lepih pa i pametnih čak Prosto me nije imala većina od njih Nije me možda jer nisam bio lak. Bilo je žena Raskošnih divljih tuđih u šumi Koje ne zovu ne pitaju već love Od kojih se svaki nerv izbezumi Nagle bez stida dok mi snom plove. Bilo je žena Mirnih i radnih sa dušom u šaci Onih koje mole za milost da vole Plavih i crnih pa uzmi ili baci Pa ćuti ili reci sve sem istine gole. Bilo je žena Koje su samo bile i ništa nisu htele Luckastih đavoljih i naročitih tek Onih potrebnih za čije sam voćke zrele Ginuo pa životu ih nudio kao lek. Bilo je žena Kojima jedno moje srce beše malo Pa mi po grudima drugo srce traže I onih čije je u meni kucalo pa stalo Kada je čulo šta nije smelo da kaže. Bilo je žena Zbog kojih postoji proleće pa leto Koje zaslužuju da im se pesma piše Ali samo jedna je jedina bila sve to Zajedno i od svih još nešto malo više. Ljubivoje Rsumovic.

Ken Folet izuzetan, Stubovi zemlje takodje sjajna knjiga, generalno volim knjige sa istorijskom tematikom.

Inace od Danojlica preporucujem, Kako je Dobrislav protrcao kroz Jugoslaviju.

Osnova srpskog jezika je uzeta iz uzickog govora, najpravilnije se govori tamo, sa svim padezima i pravilima. Inace Glisic je sjajan pripovedac a vodenica i legenda oko nje iz price Posle devedeset godina jos uvek postoji u Zarozju.

Bio je nekako sav nakrivo,tako i hodao, tako i skolu ucio,i bas se nekako mucio da dokaze,da ima i vaznijih stvari na Svijetu,na primjer, u pubertetu,kada smo svi rakiju u Vinkovcima pili,Kasim je gledao Belmondove filmove,i u Slavonija Hotelu,u nekom starom ocevom odjelu,narucivao casu bijelog, hladnog, mlijeka.Vucibatina neka, htjela me tuci,znas ono, da ti kazem,ej, ja sam oduvjek bio neki nezni poeta,a Kasim bi, onako iz zaleta,pomeo dvojicu, trojicu,a zatim, poravnao kravatu irekao najmirnijim glasom na svijetu:Sta je, sta si se usro od straha,pet je do osam,uh, odoh ja da gledam, "Do poslednjeg daha"!Prolece u nasem gradu je bilo,kako se kaze, puno sperme.Znali smo kolektivno drkati,onako majusni, brkati,zavaljeni u sanac ispred protine kuce.Oko nas zbunje i neko trulo pruce,a Kasim, oca mu mangupskog,odjednom odnekud izroni iz mraka,i u par koraka, znas ono, stvori se nad nama,on, i s njim, prava dama.Znali smo je iz komsiluka;Ajde, kaze, da vidim ko ce dalje,dajem samo za pare,a njemu, onako, zbog neceg u zraku,moze taj svaku, ako bi htio.A Kasim bi se, znas ono,samo nasmijao i rekao:Ajde ne diraj mi kurvestino drugare,moze te povaliti baraba svaka...uh, pet je do osam,odoh ja da gledam"Do poslednjeg daha"!Ljeto u Slavoniji u mozak zapece,ne vidi se nista od prasine...Kasime, kaze, tako smo se, znas,zvali nas dva,po nekom detektivu iz X-romana,pa neces valjda i ti, k'o ovi vodozemci,da ladis muda u barutanu,'ajde sa mnom u staru pilanu,da vadimo gliste iz piljevine.Sjedi tako na starom biciklui otpuhuje kolutove dima,al' zaistinski, ne k'o ova druga raja,on ga povuce,Boga mi, iz jaja.I sjednem tako na stangu, ispred njega,bos, u kratkim hlacicama,a on sav obucen u crno,i cipele crne na bosu nogu.Vozio je polako,nek vidi, kaze, svako, da smo drugari,jos samo nam Belmondo fali,da skupa vadimo gliste na pilani.Bila je, znas, u nasem gradui jedna mala s pjegama,mi smo, kao, bili u nekoj semima, 'ajde vraga semi,znas ono, bili smo do grla,jedno u drugo, zaljubljeni.Ime joj ne smem odati, 'ajde,znas kako je sad...Ona je tamo negdje, tamo, u Beogradu,eh, i znas ono, ma dobro,znas sta ti hocu reci, je l' da?Al' znas sta je, svake zime Kasim jojnove rukavice donese,i kaze joj ovako, seretski se nasmije,znas ono, kako on, jebi ga, i kaze:Mala... hajde, cuvaj se...i ne izlazi suvise na zimu...mozda ces jednom igrati na filmu!Od tad je, eto, mnogo minulo ljeta,i ja sam danas kao, neki esteta.Znas ono,filmom se bavim i ponekad pjesme pisem, al'majku mu,nikako da zaboravim te moje Vinkovce,i te moje blage ravnice,gdje smo Kasim i ja,od jutra do mraka,zivjeli zivot do poslednjeg daha.A neki dan, eto, stiglo mi pismo.Kazu... Kasima nema vise...poginuo je negdje u blizini Mirkovaca.Na kojoj je strani bio, pitam ja?Ma nije...kazu...taj puske nosio...nekog je klinca na biciklu vozio...nekog bosonogog decaka....kad ga je metak pogodio...sunce ti kalajisano... kazu...k'o kaskader na filmuje kroz zrak proletioi na onu prasnjavu Mirkovacku cestu pao...zatim se, nekako, zadnjim snagama..pridigao... ionom decaku,na francuskom nesto govorio.Onda se. jos nekako narocito poravnao...a onda... lagano...palcem desne ruke...preko donje usne presao...Do poslednjeg daha, mon amee,do poslednjeg daha.Rade Serbedzija.

Veliki Jejts, najveci Irski pesnik.

Sabac zasluzeno dupla kruna,bas su imali dobar tim ove sezone, drago mi je zbog punih tribina i dobrih utakmica.

Dobar Sabac, i vatrena tmosfera.

Nije u pitanju providna tajna koju verglaju jevanđelja: Ljubi svet! U meni je ogledalo svih ljubavi. I nije stvar u tome da li sam nov ili star, No uzbuna bela kao cvet: Postići harmoniju čije se munje ukrštaju preko našeg neba. Ovde sve poetike poniru kao ljubičaste magle: Kada će jednom potonuti tiranije I sutonima svih ljudskih beda zarđati noževi naših snova? Svirepu stvarnost dočarati u ovoj niziji, U kojoj ljudske baruštine truju sve horizonte. I ovde moja vera krvari kao rana! I sve sumnje lice na otkačene revolvere! Smej se! Plači! Često te komedije prevazilaze razum: Život nam dajte! Crvena čeljust budućnosti galvanizuje mi mozak. Nek struje vode! Nek se raduju putnici! I nek bude blagoslovena zemlja što miriše na gnoj! Iz naših vrtoglavica dunuće orkani: Budalo! šta imas od beskonačnosti? Kao prasnike ruža vetrovi će doneti daleka buđenja. Zašto onda da budemo tesni kao grobnice? Želiš Semiramidine vrtova koji se njišu između neba i zemlje, Između svih pojmova o snu i javi, I kao upaljen kreč muči te jedini san Da se udaviš u belini života… Na ovim drumovima, drugovi, u ljubavima tražimo isceljenje. Hej, budućnosti! Ako zaista nikada ne umireš, U maramicu pretvori moje bdenje Srce da mi ne prozebe! Kao da hodam između upaljenih jablanova. Na jednoj sam obali crvenoj kao koral. Nemoguće je zamisliti budućnost izvan oblika beskrajne dobrote. Meke kao trava. Na ovom drumu jedino sigurno koračamo ka ženi. Znam da će me jutro onesvestiti u proplanku njene kose. Neka bude! Ni jedno stablo ne šumi tako kao lišće naše krvi. Mužastven kao zemlja, iz mene se dime krateri ljubavi. Ako je ogledalo duša, ja bih na tvojoj koži napisao samo jednu reč: Podlac! Sve tvoje snove bih dao za šaku skakavaca. Bezumnice! Kad meso govori otvori usta kao mastan molitvenik. Ne vidim ti dušu ali ti truli zubi potsećaju na oronuli peščar. Tvoji plašljivi snovi o bogu liče na štenaru. Jezik ti je stub izdajstva. Slobodno priđi! Priđi javno! Hodnici ljubavi su najtrijumfalnije kapije. Što ubuduće da stvaramo jezuitskim misterijama? Mesnati nož u utrobi žene najlepši je cvet I sve zaslepljujuće energije protiču kroz mokraćni kanal. U tebi se zaledile vekovne naslage zabluda. Kad prilaziš meni govoriš o anđelima. Neka plove zvezdane eskadrile! Pljuni u plastron mesečine! Pusti da spavaju religiozne vrline! I neka tvoje ubeđenje bude čvrsto kao neophodnost irigatora! Pogledaj kako kiše ljube zemlju, Kako je snegovi pokrivaju! Pogledaj kako se lišće priljubljuje uz oblake I u belom cvetu kako spokojno spava leptir. Drugovi! Telom i ekstazama pokrijmo ljubav i korake. Treba jednom srušiti kulu stida, Koju sagradiše senilni starci i koju nazivaju: Moral. Moral je konj koji je crkao na Maratonskim trkama. Nad glečerima oblaka danas lete avioni. Radiotelegrafija pokreće lokomotive, Tiraniju neba ustrelio je brzometni top. Zašto onda da ne lipše pop I njegov moral? Svuda gde ima ljudi moral bi mogao da teče dijamantskim mlazovima sunca I svuda gde se ravnice ljube sa horizontima Poljubac čovekov bi mogao biti topao kao hleb. Gde god drumovi zadiru rezovima noža u zemlju Čovek bi mogao izvojevati prevlast nad plašnjama potsmešljivim. Jednom bi trebalo zadaviti malodušnost. Čemu bi inače služila sva naša razmišljanja o svetu i životu. Čovek biti! Čovek! Prostotom srca zaprepastiti kao što mlaz vode sa brega u ponor pada. Nijedna mudrost nam ne može dočarati lik ljubavne noći u krevetu. Nepokretne stvari postaju prijateljski simboli. Ne uzletati u nebo! Ostaviti tu magiju deci dok im zubi rastu. Ima li veće dobrote no biti voljen od nepoznatog? Primati ljubav kao kolajne! Tako čovek jedino zaboravlja na prolaznost. Spavati sa svojim požarom u grubim čaršavima I svake zore pored čaura snova zaticati gomilu mesa i splet nerava. S večeri gledati kako se podiže most na Savi, Crven kao duga! Pod njim se obale stapaju u poljubac, I ja se tako stapam mostom nade sa Marijom. Marija! Pod nama gori zemlja! Nebo plamti više nas! U ovoj noći su tvoja usta kao izvor! U ovoj noći najmirisnije trave su tvoje kose! U ovoj noći jedino žubori tvoja krv! Marija! Ugasi lampu… Marija! lete kantaride. U ogledalu tvoja košulja spava. Marija! zašto me srce boli? I zašto ti je koža strašno žuta kao spržena trava? Obećavam ti da neću piti! Marija! sve se vino na čaršav tvoje duše proli! Obećavam ti… picu iz tvog srca, Da me nikad više glava ne zaboli. Živim samo za ljubav i njenu zastavu visoko držim u ruci. Svih sam se mudrosti napio samo za taj pojam. Kao besno pseto gotov sam svakog da ujedem za srce, Jer nijedna rana lepše ne cveta na drugom delu tela. Marija! Reči su mrtve čaure lišća što sa jasika pada u oktobarske dane. Samo reč ljubav gori kao sveta vatra koja se nikada ne gasi. Buktinja je ta na mojim grudima Ja ću od nje sagoreti, Marija! Ja ću od nje umreti, Marija! Ljubav, Marija! Njom se oprašta na giljotini! U ime njeno nož se uvlači u korice! Ona ulepšava drumove i za nju se podižu balkoni! Ona procvetava vrtove Sevilje I za nju su grmeli topovi Oktobarske revolucije. Ljubav, Marija! Ona je stvorila zastave koje se čuvaju kao relikvije I zbog toga je crvene boje! I ja sam zbog nje u tvoje meso zario srce. Ljubav, Marija! Ljubav! Ljubav! Zašto putuju brodovi? Zašto se u nebo nebo dižu balkoni? Kuda to hukte zmijski vozovi? I za koga cvetaju beladonije? O, Marija! Šta briše sve naše podlosti, Prevazilazeći i agonije? Veliki moj druže! Samo su na ovom svetu božanski putevi ljubavi I zbog toga toplo sanjam život kao na zvezdama. Samo zbog toga sam gotov da se udavim u svačijoj suzi I nikad da ne budem ništa, Da isčeznem o pepelu njenog opraštanja. Rade Drainac

Hvsla brate..

Volim Spance , nenormalno luds trilere imaju, reci mi ova serija koji je zanr?.

Halucinacije jedne mladosti - Jovan Nikolić Vremena za naše susrete je sve manje eto, videćemo se tek u subotu A mene užasno muči drugo pitanje: Koliko još vremena i susreta imamo u životu? Zamisli ovo: Ti i ja, u braku! Zamisli svu lepotu te scene Ne zbog toga što sam od uvek želeo biti u fraku, nego – slika, a na slici – ti do mene… Bio bi to brak nevidjenog stila odnegovane mamine, i pesnika generacije pedesetpete Odiseja srećna kakva na planeti Zemlji do sad nije bila. Ne znam za ostale planete Dobili bismo jednu sobu od mame i tate Ja bih te uveče hipnotisao i obavio po koji eksperiment Apstinirali bismo od onih stvari u jutarnje sate, u korist sladje kafe i pušili bi „Kent“. Sa službenog puta udvarao bih ti se pismom i telefonom: "Bez naše ljubavi da li bi svetleo Beograd?“ Ono malo prijatelja i rodbine, dočekaćemo svečano predvidjenim tonom; Neka ceo svet u očaj baci, izmedju narcise i psihopate savršeni sklad! Kažem ti, to bi bio brak, nevidjen do sada odnegovane mamine i dekadenta generacije pedesetpete iz koga bi, po zakonu udruženog rada, finalni produkt bio – zdravo, muško dete. Samo, sutra, kad se udaš za: "dobro situiranog, karakternog, i bez mana" (Tako nešto, dabome, očekujem od tebe mala) Ja ću, zahvaćen dogadjajem, nekako već stići do svoga stana i reći odvažno ogledalu u lice: “Slušaj, znaš kolika si budala?!“ Nećeš valjda da mu radjaš decu? Da u sebi nosiš nečije tudje gene? Kćer iz epruvete ljuljaj u krevecu a krijući rodi, jednog malog mene.