VLADIMIR PERIC VALTER

Duško Trifunović – Lehet Štefanija me na moru učila mađarski. More je tenger, voda je viz, jo regelt – dobro jutro, jo isokat – laku noć… A između dobro jutro i laku noć mi na suncu. Mi stanujemo u istoj kući, vrata do vrata. Ja čujem kako Štefanija meni svako veče peva uspavanku. Ja ne ulazim u njenu sobu jer smo se tako dogovorili. Ona u moju ulazi jer se o tome nismo dogovorili. Štefanija ulazi u moju sobu, ali neće da spava kod mene jer želi da se još malo nanosi vitkosti: njene tetke čim su počele da spavaju sa muškarcima – odmah su se udebelile. To je nasledno, kaže. Ja sam cenio njenu vitkost, zbog toga i jesam glavni na plaži što se družim s njom. Cenim njenu lepotu pa se zato suzdržavam. Suzdržavam se, ali ipak svako veče pitam: Mogu li večeras da dođem u tvoju sobu. Ona je odlazila i zaključavala se i otud mi pevala uspavanku… Jeli smo krupne breskve – toliko se po nama cedio sok. Pčele su nas obletale, a ja sam opet pitao mogu li večeras, pošto je poslednji dan na moru, da uđem u njenu sobu. Rekla mi je da je to ponovo pitam, a ona će mi odgovoriti na mađarskom, pa ako budem znao šta je rekla, biće kako ja hoću… Kleknuo sam pred nju onako sladak od bresaka i pčela i pitao: Mogu li večeras da uđem u tvoju sobu? Lehet. Kaže Štefanija. Lehet… Činilo mi se od svih mađarskih riječi da jedino nikad nisam čuo reč lehet… Nisam znao, ali nisam priznao da ne znam, nego sam ponavljao lehet, lehet…skočio u more, sprao sa sebe svu slast i dok se Štefanija ozbiljna sunčala – iskrao sam se sa plaže, otišao u svoju sobu, uzeo stvari i otputovao bez pozdrava… Pet godina posle toga dođe Lenđel u Sarajevo i prvo što mi padne na pamet – pitam ga: šta je to lehet? Pre se toga nisam setio da pitam, a imao sam priliku, ali nisam se setio, kao što se nerado sećam poraza… Lehet je – može, kaže Lenđel. Može! Odmah sam odjurio u Taj grad. Odmah. Kao što sam i onda odmah pobegao bez pozdrava. Rana jesen, jutro, aleja, lišće, retki prolaznici, radnici izlaze iz kapija i oživljavaju grad… Ja stojim iza platana prekoputa adrese i čekam da se pojavi Štefanija, ako je još tu, da joj odgovorim za lehet od pre pet godina. Pojavila se. Isto ono lice, ona kosa… Prođe pored mene i ode u prekrasno radničko jutro, moja punačka Štefanija, čvrsta koraka koji odzvanja u aleji…nešto kao – lehet, lehet, lehet… Isto tako oglašavao se voz kojim sam se vraćao iz jedne od svojih dragih, glupih nespretnosti u ljubavi… Može li mi se to oprostiti? Lehet!

Ovo je odlicno, vrlo dobar stil , urban i jak izraz.

Za malo, pa izmišljena pesma Vidim te kako piješ vodu iz fontane sa tim dječijim plavim ručicama, ipak ne, ruke ti nisu dječije… samo su malene, a fontana je u Francuskoj tamo gdje si mi napisala posljednje pismo, na koje sam odgovorio, ne dobivši više nikad ni glasa od tebe. …Pisala si pisma sa suludim pjesmama o ANĐELIMA I BOGU, veeelikim slovima, i o tome kako si znala poznate face iz umjetnosti i kako ih je većina spavala s tobom. Odgovorio sam ti…, u redu je, samo naprijed, živi sa njima,… i nisam ljubomoran iako te ja nikad nisam dotakao, vidio…. Bila si mi blizu jedanput – u Nju Orleansu, – par ulica daleko, ali te ne upoznah, ne dodirnuh. … I tako si ti nastavila sa facama, i pisala mi o facama i, naravno, kako si provalila da ih njihova slava više zanima nego prelijepa djevojka u njihovom krevetu koja im se daje, a zatim se budi rano ujutru da bi pisala, veeelikim slovima, pjesme o ANĐELIMA I BOGU. …Rekoše nam da je Bog mrtav, ali slušajući tebe posumnjah u to… Možda zbog VELIKIH SLOVA. Bile su to najbolje pjesme koje sam čitao, a da ih je žena pisala, i sve vrijeme sam davio izdavače, urednike, “Štampajte je, luda je možda, ali i čarobna takođe. Nema laži u njenom ludilu.” …Volio sam te onako kao što čovjek može jedino da voli ženu koju nikada nije dotakao, kojoj samo piše, i čuva njene fotke…. Možda bih te volio i više da su došli dani u kojima bih sjedio u nekom sobičku i savijao pljuge, slušajući zvuke tvog piškenja u kupatilu… ali oni nikad nisu ‘došli’. …Pisma su bivala sve tužnija. “Ljubavnici” su te redom odjebavali. Malena, odgovarao sam ti, “Ti ljubavnici sve odjebu, sve sem sebe – prije ili kasnije.” Nije pomoglo. Pisala si mi da imaš “klupu za plakanje” i da je pored mosta i da je most preko rijeke… …Kako dolaziš do te klupe svake noći i oplakuješ sve one koje si voljela a koji su te povrijedili, ostavili. Pisao sam ti – ali odgovora nije bilo. Prijatelj mi je javio da si se ubila 3 ili 4 mjeseca, nakon toga. Da sam te upoznao, znam da bih te povrijedio, …ili ti mene… Najbolje je ipak ovako. Čarls Bukovski

Rusi su prilikom dolaska nacista celu sobu zamaskirali ali kao sto to bude , desila se izdaja i nemci su je pronasli. Kad su videli da gube rat, spakovana je u delovima i preneta u Kenizberg, odnosno Kalininjgrad, i tu joj se gubi svaki trag, da li je unistena ili zakopana ispod tunela tog starog grada, pre ce biti ovo prvo.

Čarls Bukovski – Fusnota o stvaranju NASA Neki ljudi su mladi i ništa više, a neki ljudi stari i ništa više, a neki ljudi ni stari ni mladi – i samo to. I da muve nose odeću i sve zgrade izgore u zlatnoj vatri, da se nebo zaljulja kao trbuh striptizete i sve atomske bombe zaplaču, neki bi ljudi bili mladi i ništa više, a neki ljudi stari i ništa više, a ostali bi bili isti, ostali bi bili isti. Ono nekoliko drukčijih dovoljno brzo uklanja policija, ili njihove majke, njihova braća, ostali; I oni sami. Sve što ostaje ono je što vidiš. Teško je.

Nije, mada znas otisao sam na neku drugu stranu i generalno mi je bilo najvaznije da onaj za kog je napisano to vidi, nisam razmisljao o objavljivanju .Mislim da ljubav nije pateticna, ali jeste haos, ili kako bi Dali rekao sklad u neskladu. Romantika zavisi od inspiracije , ili bolje receno od viska inspiracije.

Ne, u finansijskom smislu 😀

Dario Džamonja: Ako ti jave da sam pao Ako ti jave da sam pao na razoranim, sleđenim poljima Flandrije, da me je pokosio šrapnel – ti nemoj da budeš tužna i nemoj plakati pred svijetom... ...jer vrlo dobro znaš da iz mojih grudi ne mogu da niknu suncokreti niti se moje kapi krvi mogu pretvoriti u makove… To je sve jedna obična literarna konstrukcija, a da ne pričamo o tome što ja nikad nisam ni vidio Flandriju niti je ona vidjela mene. Ako ti kažu da sam se u svojim posljednjim časovima junački držao, da sam neustrašivo gledao smrti u oči, da sam je čak i začikavao, da sam svog sudiju prezrivo pljunuo, a da sam dželatu dao kesu dukata uz riječi: “Dobro obavite svoj posao!”, a da sam, potom, sam izmaknuo stolicu ispod vješala, ti bi morala znati da je to jedna obična izmišljotina, izmišljotina onih koji ne znaju šta je to život a šta smrt znači. Ti me dobro znaš: znaš kako ja često umirem svakog bogovjetnog dana, kako se trzam na svaki šum, kako mi se čelo često orosi znojem (reklo bi se bez razloga), znaš da se bojim proviriti kroz špijunku na vratima bojeći se ne znam ni sam čega, bojeći se nekoga ko će mi s nadmoćnim osmijehom na licu izrecitirati stihove Marine Cvetajeve: PREDAJ SE! JOŠ NIKO NIJE NAŠAO SPASA OD ONOGA KOJI UZIMA BEZ RUKU! Sjećaš se kako sam se bojao kad si trebala da me predstaviš svojim roditeljima, koliko ti je trebalo vremena da me ubijediš da nisam baš toliki kreten koliki izgledam, da se ponekad sa mnom može proći ruku pod ruku kroz prometnu ulicu… Ja pamtim ono veče kad smo otišli kod jedne tvoje prijateljice koja je slavila rođendan, sjećam se svakog vica koji sam ispričao i sjećam se pogleda društva koje je u meni gledalo neku egzotičnu životinju, sjećam se kako su se gurkali laktovima kad smo ulazili, kad sam skidao svoje cipele sa pačijim kljunom (a u modi su bile brukserice), kako sam ispod stola krio onu rupu na ne baš čistim čarapama… Pamtim kako sam to veče, ponesen strahom, popio tri flaše “Fruškogorskog bisera”, litar i po domaće rakije (više je nije bilo) i završio sa “Mandarmetom”, nekim likerom od mandarina… Od svega toga bi se napilo jedno omanje krdo slonova, ali ja sam bio najtrezniji, bojao sam se da tebi ne napravim neko sranje i to me je držalo. Onda smo izašli na Vilsonovo šetalište i ti si se propela na prste i poljubila me, evo, baš ovdje, pored uha, a ja sam morao da sjednem na klupu i da počnem plakati… Prolazila su neka djeca i čuo sam ih kako kažu: “Vidi pedera!!!” Kao i uvijek, ti si me pitala šta mi je najednom, a ja nisam mogao da ti objasnim da to uopšte nije najednom, da je to stalno, da je to neka vrsta mog zaštitnog znaka, nešto po čemu bih sebe poznao među hiljadama meni sličnih, nešto što se i ne trudim da sakrijem, jedan zloćudni tumor s kojim sam se rodio, tumor na mozgu i duši koji se ne da ukloniti nikakvim operativnim putem ni zračenjem, ni činjenicom da te volim i da ti voliš mene… Ako ti jave da večeras hodam po kafanama i olajavam tebe i našu ljubav, da se prodajem za loše vino, da skupljam opuške tuđih simpatija, ljubim ruke nečistih konobarica, ispadam budala u svačijim očima… To ti je živa istina

Uh, veliki Carls, kako ga je nazvao jedan novinar divlji romantik.

Amaterski nivo, mada pobeda na festivalu mladih u Knjazevcu ima tome dosta, i par pesama je komponovano od manje poznatih kantautora, i to je sve.

Da, mozda zvucim pateticno ali u mladosti sam pisao poeziju i to ne revolucionarnu, vec ljubavnu.

Ma znam gde je nego me samo podseca, izgled, ulice, bio sam na Malti pa zato pricam.

Kako ova mediteranska mesta lice jedni na druge, zakleo bi se da je ono gore La Valeta ali eto .

Sto kaze Bukovski ljubav je izgubljeni kljuc od stana kad si pijan. Ljudi se tesko menjaju, mada ljubav podstice i utice na najneverovatnije odluke u zivotu, svi to prodju, to je ta neka nit zivota koja donosi i odnosi sve sa sobom. Moj cimer js upoznao devojku u drugom srednje i ostali su zajedno kroz fakultet, i par godina kasnije se i vencali jos su zajedno, to je za mene jedna od najlepsih ljubavnih prica, tim pre studirali su u razlicitim gradovima, on je meni pricao u nekim trenucima slabosti ili ako cemo potpuno otvoreno pijanstva da je ona prva i poslednja, nisam mu verovao, danas kad ih sretnem nakon sto se javimo, zagrlimo, dugo cutim pre nego sto ga ista pitam, jer on je pre mene mnogo znao sta hoce ljubav od njega i sta on zeli da joj da. Mislim niko nista ne zaboravlja, ni lepo ni lose iskustvo samo se ucuti o tome.

Bez tvojih pogleda reka sam koju su napustile obale. Vetar me za ruku vodi, tvoje ruke odsekao je suton, bele ulice preda mnom beže. I prsti se klone moga čela na kome se svet zapalio. Reči su mi u travu zarasle, tišina ti je raznela glas, stvari mi siva leđa okreću. Po tami moga tela opaka svetlost šestari. Vasko Popa.

I.. Dogovoricemo se.. to zajednicko vreme koje smo koristili svako za sebe, tvoje vreme sa mnom previsoka cena za proslost svako ima svoju omiljenu zar ne?,govorila si vukuci sa sobom neku tudju Moskvu,Pariz i Rim kad skrenes iza Gunduliceve ulice i kisa zbog koje ne licis ni na sta kako mozes da budes tako lepa a da ne licis ni na sta? kraj mog dana je svaki nas susret sve drugo je teret rutina stvarnosti, i treba da prestanes da pusis Doorsi na radiju u kolima, smanji malo,kakva ti je to muzika!, tvoje su ruke granica sveta tvoje mi ruke veruju zagrebu decembar, reci, trazeci svoje mesto u svakoj pesmi to sto smo mi uvek je nekom sreca negde, vidim opet si se lagano obukla nikad nikog ne slusas razboleces se pa cu posle ja morati da ti stavim glavu na grudi da cujem kako kuca svemir reci da si drugacija nepotrebno je i samo bi te iznerviralo ovaj grad se potpisuje tvojim koracima lep rukopis citljiv samo kad pijan pokusavam da ti napisem grafit na zidu zgrade znas vec , Zabarkidirao sam te u mislima,opkoljeni sa svih strana stvarnoscu koja nas mami laznim obecanjima ozbiljna talacka kriza,ne pristajem na pregovore ostajes tu zauvek.. II.. Ugasicu svet,da na miru zaspis postoje ti dani..razmisljas glasno, postoje dani i ti tvoje vreme me je uvek cekalo sad u ovom vremenu nema ko da traje da opomene muziku dok koraca, dok se smeje rokenrol te nece izneveriti lepa devojcice stotine godina od sada prisluskivace nam misli drzati na okupu sve sto od nas preostane posle ljubavi posle nas samih dok na gitari pokusavam da uhvatim ton tvog cutanja mozes da prespavas ovde veceras moji su na selu hajde da govorimo kao klinci!, da gledamo iranske filmove bez prevoda a ti da izmisljas sta govore, zaboravio sam kako to izgleda kako izgledamo mi izabrali smo pogresan trenutak da pobegnemo od svega, da te bacim svojim recenicama sve ce proci najbliza si pesma koja mi pada na pamet nemam vremena za ovakve razgovore vreme su samo brojevi na kalendaru mozemo bolje zajedno Ljubav je stara igra zmurke,sakrijete se u neke druge ljude pa se trazite i trazite dok se ne prepoznate u najvecem i najtacnijem zagrljaju iz kog nikad vise ne zelis izaci ti me tako grlis,zar ne? obuci crnu haljinu i rascisti mi ove haose iz pogleda u ovom gradu uvek biram mesto pored tebe to je sve “sve “si ti... III.. Iznecu te iz glave,kroz sve moje proslosti podmeces mi pokrete u svakoj praznini na koju naletim da nikad ne bude isuvise jednostavno da uvek znam kako izgleda svet sa druge strane tvojih ledja i neke rusevine su nas gradile sastavile sacuvale za kasnije zemljotrese i sa tobom tako vracam te na neke svoje prve recenice, smeh na stepenistu Masinskog fakulteta, pivo iz iste case grad ispred tebe koji stane u sve sto precutis u svaki izgubljeni trenutak u kom sam te pronasao...

POSLE SVEGA Ako bi mi opet kupila Svesku praznih listova bez crta Možda bih najzad mogao Da ti napišem ljubavno pismo Poslednje mesto prvog * Bio sam srećan, a nisam znao, Bila si nesrećna, a nisi znala. Kada smo shvatili bilo je kasno Zauvek za mene, ali ne i za tebe No ni to nisi znala * Kod "Ljubića" smo jeli Teletinu sa pečenim povrćem Ti si sedela nesrećna i zdrava A ja srećan i bolestan U ogledalu iza tebe Kola i ljudi što idu niz ulicu Išli su uz ulicu * Za rođendan kupila si mi knjigu Čitam je tvojim očima I vrebam ono što bi se u njoj Moglo tebi svideti Za mene knjige više nema * Neki nas nepojamno mrze Drugi nas mnogo vole Ja sam navikao na to, ti ne Ja računam samo one druge Ti samo one prve * Ti si vidovita, bolje vidiš budućnost Ja ne, ja bolje vidim prošlost Ti samo misliš o prošlom Ja samo maštam o budućnosti Možda svak želi što nema * Jedna žena nam je prorekla Budućnost neće ličiti na prošlost Ja ne verujem u to proročanstvo Na tvoj suncobran upisao sam Sve lepe dane naše prošlosti Sve crne dane naše prošlosti Ti si upisala na moj kišobran Ni ti ne veruješ u to proročanstvo * Jedan drevni čovek je napisao Ne mogu živeti ni s tobom ni bez tebe Kada sam to pročitao rekoh Kako je stvar lepo rečena Danas me boli uvo da li je stvar lepo rečena Sad znam da je to istina * U mladosti telo je ispred duha U starosti duh je ispred tela Znam da sam u poslu i u ljubavi Iskoristio trenutak Kada su duh i telo bili ravnopravni Sada je kako mora biti * Bila si mlada, lepa i talentovana Bio sam srećan zbog tvog talenta Bila si nesrećna zbog mog talenta Od kojeg nije ostalo vremena za nas A ja sam mislio da talenat nema godine * Govorio sam knjige su naša deca Čim se osamostale prhnuće u svet Čim to bi naša deca prhnuše u svet Čim to bi naše knjige prhnuše u svet Sad nam je kuća bez maltera što spaja * Jedan Rus kaže da se vreme Zaustavlja u materiji a teče u energiji Ja mislim da naše Sada, naš život Nastaje na preseku večnosti i vremena Ti kažeš da ćeš još samo četiri godine Moći da nosiš lepe haljine. Milorad Pavic

Neke recenice, misli, stihovi koje volite ili ste voleli, koje bi da vrisnete jako ili jos jace da precutite, ovde podelite.