Jump to content
Vox92.net Forum
Sign in to follow this  
VLADIMIR PERIC VALTER

POEZIJA

Recommended Posts

POSLE SVEGA

Ako bi mi opet kupila

Svesku praznih listova bez crta

Možda bih najzad mogao

Da ti napišem ljubavno pismo

Poslednje mesto prvog

*

Bio sam srećan, a nisam znao,

Bila si nesrećna, a nisi znala.

Kada smo shvatili bilo je kasno

Zauvek za mene, ali ne i za tebe

No ni to nisi znala

*

Kod "Ljubića" smo jeli

Teletinu sa pečenim povrćem

Ti si sedela nesrećna i zdrava

A ja srećan i bolestan

U ogledalu iza tebe

Kola i ljudi što idu niz ulicu

Išli su uz ulicu

*

Za rođendan kupila si mi knjigu

Čitam je tvojim očima

I vrebam ono što bi se u njoj

Moglo tebi svideti

Za mene knjige više nema

*

Neki nas nepojamno mrze

Drugi nas mnogo vole

Ja sam navikao na to, ti ne

Ja računam samo one druge

Ti samo one prve

*

Ti si vidovita, bolje vidiš budućnost

Ja ne, ja bolje vidim prošlost

Ti samo misliš o prošlom

Ja samo maštam o budućnosti

Možda svak želi što nema

*

Jedna žena nam je prorekla

Budućnost neće ličiti na prošlost

Ja ne verujem u to proročanstvo

Na tvoj suncobran upisao sam

Sve lepe dane naše prošlosti

Sve crne dane naše prošlosti

Ti si upisala na moj kišobran

Ni ti ne veruješ u to proročanstvo

*

Jedan drevni čovek je napisao

Ne mogu živeti ni s tobom ni bez tebe

Kada sam to pročitao rekoh

Kako je stvar lepo rečena

Danas me boli uvo da li je stvar lepo rečena

Sad znam da je to istina

*

U mladosti telo je ispred duha

U starosti duh je ispred tela

Znam da sam u poslu i u ljubavi

Iskoristio trenutak

Kada su duh i telo bili ravnopravni

Sada je kako mora biti

*

Bila si mlada, lepa i talentovana

Bio sam srećan zbog tvog talenta

Bila si nesrećna zbog mog talenta

Od kojeg nije ostalo vremena za nas

A ja sam mislio da talenat nema godine

*

Govorio sam knjige su naša deca

Čim se osamostale prhnuće u svet

Čim to bi naša deca prhnuše u svet

Čim to bi naše knjige prhnuše u svet

Sad nam je kuća bez maltera što spaja

*

Jedan Rus kaže da se vreme

Zaustavlja u materiji a teče u energiji

Ja mislim da naše Sada, naš život

Nastaje na preseku večnosti i vremena

Ti kažeš da ćeš još samo četiri godine

Moći da nosiš lepe haljine.

 

Milorad Pavic

  • Like 2

Share this post


Link to post
Share on other sites

I..

Dogovoricemo se..

to zajednicko vreme

koje smo koristili svako za sebe,

tvoje vreme sa mnom

previsoka cena za proslost

svako ima svoju omiljenu zar ne?,govorila si

vukuci sa sobom neku tudju Moskvu,Pariz i Rim

kad skrenes iza Gunduliceve ulice

i kisa

zbog koje ne licis ni na sta

kako mozes da budes tako lepa

a da ne licis ni na sta?

kraj mog dana je svaki nas susret

sve drugo je teret

rutina stvarnosti,

i treba da prestanes da pusis

Doorsi na radiju u kolima,

smanji malo,kakva ti je to muzika!,

tvoje su ruke granica sveta

tvoje mi ruke veruju

zagrebu decembar,

reci,

trazeci svoje mesto u svakoj pesmi

to sto smo mi uvek je nekom sreca

negde,

vidim opet si se lagano obukla

nikad nikog ne slusas

razboleces se pa cu posle ja morati da ti stavim glavu

na grudi

da cujem kako kuca svemir

reci da si drugacija nepotrebno je

i samo bi te iznerviralo

ovaj grad se potpisuje tvojim koracima

lep rukopis

citljiv samo kad pijan pokusavam da ti napisem grafit

na zidu zgrade

znas vec ,

Zabarkidirao sam te u mislima,opkoljeni sa svih strana stvarnoscu

koja nas mami laznim obecanjima

ozbiljna talacka kriza,ne pristajem na pregovore

ostajes tu zauvek..

 

II..

Ugasicu svet,da na miru zaspis

postoje ti dani..razmisljas glasno,

postoje dani i ti

tvoje vreme me je uvek cekalo

sad u ovom vremenu nema ko da traje

da opomene muziku dok koraca,

dok se smeje

rokenrol te nece izneveriti lepa devojcice

stotine godina od sada prisluskivace nam misli

drzati na okupu sve sto od nas preostane

posle ljubavi

posle nas samih

dok na gitari pokusavam da uhvatim ton tvog cutanja

mozes da prespavas ovde veceras

moji su na selu

hajde da govorimo kao klinci!,

da gledamo iranske filmove bez prevoda

a ti da izmisljas sta govore,

zaboravio sam kako to izgleda

kako izgledamo mi

izabrali smo pogresan trenutak da pobegnemo od svega,

da te bacim svojim recenicama

sve ce proci

najbliza si pesma koja mi pada na pamet

nemam vremena za ovakve razgovore

vreme su samo brojevi na kalendaru

mozemo bolje zajedno

Ljubav je stara igra zmurke,sakrijete se u neke druge ljude

pa se trazite i trazite dok se ne prepoznate

u najvecem i najtacnijem zagrljaju iz kog nikad vise ne zelis

izaci

ti me tako grlis,zar ne?

obuci crnu haljinu i rascisti mi ove haose iz pogleda

u ovom gradu uvek biram mesto pored tebe

to je sve

“sve “si ti...

 

III..

 

Iznecu te iz glave,kroz sve moje proslosti
podmeces mi pokrete u svakoj praznini na koju naletim
da nikad ne bude isuvise jednostavno
da uvek znam kako izgleda svet sa druge strane
tvojih ledja
i neke rusevine su nas gradile
sastavile
sacuvale za kasnije zemljotrese
i sa tobom tako
vracam te na neke svoje prve recenice,
smeh na stepenistu Masinskog fakulteta,
pivo iz iste case
grad ispred tebe
koji stane u sve sto precutis
u svaki izgubljeni trenutak
u kom sam te pronasao...

 

 

 

 

 

  • Like 1

Share this post


Link to post
Share on other sites

Bez tvojih pogleda reka sam
koju su napustile obale.

Vetar me za ruku vodi,
tvoje ruke odsekao je suton,
bele ulice preda mnom beže.

I prsti se klone moga čela
na kome se svet zapalio.

Reči su mi u travu zarasle,
tišina ti je raznela glas,
stvari mi siva leđa okreću.

Po tami moga tela
opaka svetlost šestari.

 

Vasko Popa.

  • Like 1

Share this post


Link to post
Share on other sites
Posted (edited)

ležim sa svojim bijelim
trbuhom na suncu ispod
ananasovog drveta guave dok
su djeca drugih ljudi
u školi i moja žena na poslu i
tiho je i sam sam sa
pticama i brojim jedanest
ptica na žici iznad
moje glave i ništa nemam za
raditi
prije je uvijek bilo puno toga
što sam trebao napraviti
ali to je uvijek bila ideja nekog
drugog čovjeka
drugog čovjeka koji je stvarao
novac koristeći me
i poslovođe kojeg je plaćao da
me zajebava
bili smo nahuškani jedan
protiv drugog a to nije
imalo smisla jer je bio isti
takav bijednik kao i ja,
bilo je zamorno i ubitačno
kada ti nešto
iz dana u dan pije krv,
dobro, nisam bio
revolucionar, samo sam htio
sačuvati dupe, mislio sam da
je to lakše nego da
čuvam dupe čovječanstvu...

sada pod drvetom guave još
uživam u
slobodnim satima
nikad mi neće biti dovoljno
slobodnih sati,
žmirkam na suncu, češem
nos, nikud se ne ide i
ništa se ne radi
ništa slavno
momci nikada ne bi provalili
kako sam to izveo
a teško da i sam to znam
ali znao sam da u tvornicama,
znao sam da na tim mjestima
iz kojih sam želio uteći, moje
oči bile uvijek okrenute
prozoru, izlazu, i radnici su
me voljeli jer su mislili
da sam lud a nadzornik je bio
zbunjen jer sam svojski
radio, ali s prijezirom.

sada, pod drvetom guave, dok
se sunce probija kroz
granje, još imam tijelo
mladića
ali lice je staro
prisjećam se vremena i mjesta
i što je napravljeno sa
danima i tjednima i godinama.
okrećem se na trbuh, širim
obje ruke osjećajući se
kao vuk koji se je izvukao iz
klopke, ali bez
iskidane noge.
uzeli su nešto, naravno, zato i
dalje
odmaram, ali one dijelove koji
su preostali
proslavljam pod ovim
drvetom guave dok se
bliži podne.

Charles Bukowski, ''Pod
drvetom guave''

Edited by Kolbas
  • Like 1

Share this post


Link to post
Share on other sites

Dario Džamonja: Ako ti jave da sam pao

Ako ti jave da sam pao na razoranim, sleđenim poljima Flandrije, da me je pokosio šrapnel – ti nemoj da budeš tužna i nemoj plakati pred svijetom...

 
 
 

...jer vrlo dobro znaš da iz mojih grudi ne mogu da niknu suncokreti niti se moje kapi krvi mogu pretvoriti u makove…

To je sve jedna obična literarna konstrukcija, a da ne pričamo o tome što ja nikad nisam ni vidio Flandriju niti je ona vidjela mene.

Ako ti kažu da sam se u svojim posljednjim časovima junački držao, da sam neustrašivo gledao smrti u oči, da sam je čak i začikavao, da sam svog sudiju prezrivo pljunuo, a da sam dželatu dao kesu dukata uz riječi: “Dobro obavite svoj posao!”, a da sam, potom, sam izmaknuo stolicu ispod vješala, ti bi morala znati da je to jedna obična izmišljotina, izmišljotina onih koji ne znaju šta je to život a šta smrt znači.

Ti me dobro znaš: znaš kako ja često umirem svakog bogovjetnog dana, kako se trzam na svaki šum, kako mi se čelo često orosi znojem (reklo bi se bez razloga), znaš da se bojim proviriti kroz špijunku na vratima bojeći se ne znam ni sam čega, bojeći se nekoga ko će mi s nadmoćnim osmijehom na licu izrecitirati stihove Marine Cvetajeve:
PREDAJ SE!
JOŠ NIKO NIJE NAŠAO SPASA OD ONOGA KOJI UZIMA
BEZ RUKU!

Sjećaš se kako sam se bojao kad si trebala da me predstaviš svojim roditeljima, koliko ti je trebalo vremena da me ubijediš da nisam baš toliki kreten koliki izgledam, da se ponekad sa mnom može proći ruku pod ruku kroz prometnu ulicu…

Ja pamtim ono veče kad smo otišli kod jedne tvoje prijateljice koja je slavila rođendan, sjećam se svakog vica koji sam ispričao i sjećam se pogleda društva koje je u meni gledalo neku egzotičnu životinju, sjećam se kako su se gurkali laktovima kad smo ulazili, kad sam skidao svoje cipele sa pačijim kljunom (a u modi su bile brukserice), kako sam ispod stola krio onu rupu na ne baš čistim čarapama…

Pamtim kako sam to veče, ponesen strahom, popio tri flaše “Fruškogorskog bisera”, litar i po domaće rakije (više je nije bilo) i završio sa “Mandarmetom”, nekim likerom od mandarina…

Od svega toga bi se napilo jedno omanje krdo slonova, ali ja sam bio najtrezniji, bojao sam se da tebi ne napravim neko sranje i to me je držalo.

Onda smo izašli na Vilsonovo šetalište i ti si se propela na prste i poljubila me, evo, baš ovdje, pored uha, a ja sam morao da sjednem na klupu i da počnem plakati… Prolazila su neka djeca i čuo sam ih kako kažu: “Vidi pedera!!!”
Kao i uvijek, ti si me pitala šta mi je najednom, a ja nisam mogao da ti objasnim da to uopšte nije najednom, da je to stalno, da je to neka vrsta mog zaštitnog znaka, nešto po čemu bih sebe poznao među hiljadama meni sličnih, nešto što se i ne trudim da sakrijem, jedan zloćudni tumor s kojim sam se rodio, tumor na mozgu i duši koji se ne da ukloniti nikakvim operativnim putem ni zračenjem, ni činjenicom da te volim i da ti voliš mene…

Ako ti jave da večeras hodam po kafanama i olajavam tebe i našu ljubav, da se prodajem za loše vino, da skupljam opuške tuđih simpatija, ljubim ruke nečistih konobarica, ispadam budala u svačijim očima… To ti je živa istina

  • Like 1

Share this post


Link to post
Share on other sites

Sreća 

 

Ne merim više vreme na sate,
ni po sunčevom vrelom hodu
dan mi je kad njegove se oči vrate
i noć kad ponovo od mene odu.

 

Ne merim sreću smehom, ni time
da li je čežnja moja od njegove jača;
sreća je meni kad bolno ćutim s njime
i kad nam srca biju ritmom plača.

 

Nije mi žao što će života vode
odneti i kaplju moga življenja;
sad neka mladost i sve neka ode;
on je stao kraj mene pun divljenja

 

Desanka Maksimović

  • Like 1

Share this post


Link to post
Share on other sites

Čarls Bukovski – Fusnota o stvaranju NASA

Neki ljudi su mladi i ništa više,
a neki ljudi stari i ništa više,
a neki ljudi ni stari ni mladi – i samo to.

I da muve nose odeću
i sve zgrade izgore u zlatnoj vatri,
da se nebo zaljulja kao trbuh striptizete
i sve atomske bombe zaplaču,
neki bi ljudi bili mladi i ništa više,
a neki ljudi stari i ništa više,
a ostali bi bili isti,
ostali bi bili isti.

Ono nekoliko drukčijih
dovoljno brzo uklanja policija,
ili njihove majke,
njihova braća,
ostali;

I oni sami.

Sve što ostaje ono je što vidiš.
Teško je.

  • Like 2

Share this post


Link to post
Share on other sites
Posted (edited)

Još jedna od mojih omiljenih, samo mala korekcija: Fusnota o stvaranju masa je zvaničan prevod Flavija Rigonata 

Edited by Kolbas
  • Like 1

Share this post


Link to post
Share on other sites

Za malo, pa izmišljena pesma

 
 

Vidim te kako piješ vodu iz fontane
sa tim dječijim plavim ručicama,
ipak ne, ruke ti nisu dječije…
samo su malene,
a fontana je u Francuskoj
tamo gdje si mi napisala posljednje pismo,
na koje sam odgovorio,
ne dobivši više nikad ni glasa od tebe.

 
…Pisala si pisma sa suludim pjesmama o

ANĐELIMA I BOGU, veeelikim slovima,
i o tome kako si znala poznate face iz umjetnosti
i kako ih je većina spavala s tobom.
Odgovorio sam ti…, u redu je,
samo naprijed, živi sa njima,… i nisam ljubomoran
iako te ja nikad nisam dotakao, vidio….
Bila si mi blizu jedanput – u Nju Orleansu,
– par ulica daleko, ali te ne upoznah, ne dodirnuh.
… I tako si ti nastavila sa facama,
i pisala mi o facama
i, naravno, kako si provalila da ih
njihova slava više zanima nego prelijepa djevojka u njihovom krevetu
koja im se daje, a zatim se budi rano ujutru
da bi pisala, veeelikim slovima, pjesme o ANĐELIMA I BOGU.
…Rekoše nam da je Bog mrtav,
ali slušajući tebe posumnjah u to…

Možda zbog VELIKIH SLOVA.

Bile su to najbolje pjesme koje sam čitao, a da ih je žena pisala,
i sve vrijeme sam davio izdavače, urednike,
“Štampajte je, luda je možda, ali i čarobna takođe.
Nema laži u njenom ludilu.”

 

…Volio sam te
onako kao što čovjek može jedino da voli
ženu koju nikada nije dotakao,
kojoj samo piše, i čuva njene fotke….
Možda bih te volio i više
da su došli dani u kojima bih sjedio u nekom sobičku
i savijao pljuge, slušajući zvuke tvog piškenja u kupatilu…
ali oni nikad nisu ‘došli’.

…Pisma su bivala sve tužnija.
“Ljubavnici” su te redom odjebavali.
Malena, odgovarao sam ti,
“Ti ljubavnici sve odjebu, sve sem sebe – prije ili kasnije.”
Nije pomoglo.
Pisala si mi da imaš “klupu za plakanje”
i da je pored mosta
i da je most preko rijeke…
…Kako dolaziš do te klupe svake noći
i oplakuješ sve one koje si voljela
a koji su te povrijedili, ostavili.

Pisao sam ti – ali odgovora nije bilo.
Prijatelj mi je javio da si se ubila
3 ili 4 mjeseca, nakon toga.
Da sam te upoznao, znam da bih te povrijedio,
…ili ti mene…
Najbolje je ipak ovako.

Čarls Bukovski

  • Like 1

Share this post


Link to post
Share on other sites

Halucinacije jedne mladosti - Jovan Nikolić

Vremena za naše susrete je sve manje
eto, videćemo se tek u subotu
A mene užasno muči drugo pitanje:
Koliko još vremena i susreta imamo u životu?

 

 

Zamisli ovo: Ti i ja, u braku!
Zamisli svu lepotu te scene
Ne zbog toga što sam od uvek želeo biti u fraku,
nego – slika, a na slici – ti do mene…

 

 

Bio bi to brak nevidjenog stila
odnegovane mamine, i pesnika generacije pedesetpete
Odiseja srećna kakva na planeti Zemlji do sad nije bila.
Ne znam za ostale planete

 

 

Dobili bismo jednu sobu od mame i tate
Ja bih te uveče hipnotisao i obavio po koji eksperiment
Apstinirali bismo od onih stvari u jutarnje sate,
u korist sladje kafe i pušili bi „Kent“.

 

 

Sa službenog puta udvarao bih ti se pismom i telefonom:
"Bez naše ljubavi da li bi svetleo Beograd?“

Ono malo prijatelja i rodbine, dočekaćemo svečano predvidjenim tonom;
Neka ceo svet u očaj baci,

izmedju narcise i psihopate savršeni sklad!

 

 

Kažem ti, to bi bio brak,
nevidjen do sada odnegovane mamine i dekadenta generacije pedesetpete
iz koga bi, po zakonu udruženog rada,
finalni produkt bio – zdravo, muško dete.

 

 

Samo, sutra, kad se udaš za: "dobro situiranog, karakternog, i bez mana"
(Tako nešto, dabome, očekujem od tebe mala)
Ja ću, zahvaćen dogadjajem, nekako već stići do svoga stana
i reći odvažno ogledalu u lice: “Slušaj, znaš kolika si budala?!“

 

 

Nećeš valjda da mu radjaš decu?
Da u sebi nosiš nečije tudje gene?
Kćer iz epruvete ljuljaj u krevecu
a krijući rodi, jednog malog mene.

  • Thanks 1

Share this post


Link to post
Share on other sites

Nije u pitanju providna tajna koju verglaju jevanđelja:
Ljubi svet!
U meni je ogledalo svih ljubavi.
I nije stvar u tome da li sam nov ili star,
No uzbuna bela kao cvet:
Postići harmoniju čije se munje ukrštaju preko našeg neba.

Ovde sve poetike poniru kao ljubičaste magle:
Kada će jednom potonuti tiranije
I sutonima svih ljudskih beda zarđati noževi naših snova?

Svirepu stvarnost dočarati u ovoj niziji,
U kojoj ljudske baruštine truju sve horizonte.
I ovde moja vera krvari kao rana!
I sve sumnje lice na otkačene revolvere!

Smej se!
Plači!
Često te komedije prevazilaze razum:
Život nam dajte!

Crvena čeljust budućnosti galvanizuje mi mozak.
Nek struje vode!
Nek se raduju putnici!
I nek bude blagoslovena zemlja što miriše na gnoj!
Iz naših vrtoglavica dunuće orkani:
Budalo! šta imas od beskonačnosti?

Kao prasnike ruža vetrovi će doneti daleka buđenja.
Zašto onda da budemo tesni kao grobnice?
Želiš Semiramidine vrtova koji se njišu između neba i zemlje,
Između svih pojmova o snu i javi,
I kao upaljen kreč muči te jedini san
Da se udaviš u belini života…

Na ovim drumovima, drugovi, u ljubavima tražimo isceljenje.
Hej, budućnosti! Ako zaista nikada ne umireš,
U maramicu pretvori moje bdenje
Srce da mi ne prozebe!
Kao da hodam između upaljenih jablanova.
Na jednoj sam obali crvenoj kao koral.
Nemoguće je zamisliti budućnost izvan oblika beskrajne dobrote.
Meke kao trava.
Na ovom drumu jedino sigurno koračamo ka ženi.
Znam da će me jutro onesvestiti u proplanku njene kose.
Neka bude!
Ni jedno stablo ne šumi tako kao lišće naše krvi.

Mužastven kao zemlja, iz mene se dime krateri ljubavi.
Ako je ogledalo duša, ja bih na tvojoj koži napisao samo jednu reč:
Podlac!
Sve tvoje snove bih dao za šaku skakavaca.
Bezumnice!
Kad meso govori otvori usta kao mastan molitvenik.
Ne vidim ti dušu ali ti truli zubi potsećaju na oronuli peščar.
Tvoji plašljivi snovi o bogu liče na štenaru.
Jezik ti je stub izdajstva.
Slobodno priđi!
Priđi javno!
Hodnici ljubavi su najtrijumfalnije kapije.

Što ubuduće da stvaramo jezuitskim misterijama?
Mesnati nož u utrobi žene najlepši je cvet
I sve zaslepljujuće energije protiču kroz mokraćni kanal.
U tebi se zaledile vekovne naslage zabluda.
Kad prilaziš meni govoriš o anđelima.
Neka plove zvezdane eskadrile!
Pljuni u plastron mesečine!
Pusti da spavaju religiozne vrline!
I neka tvoje ubeđenje bude čvrsto kao neophodnost irigatora!

Pogledaj kako kiše ljube zemlju,
Kako je snegovi pokrivaju!
Pogledaj kako se lišće priljubljuje uz oblake
I u belom cvetu kako spokojno spava leptir.
Drugovi!
Telom i ekstazama pokrijmo ljubav i korake.

Treba jednom srušiti kulu stida,
Koju sagradiše senilni starci i koju nazivaju:
Moral.
Moral je konj koji je crkao na Maratonskim trkama.
Nad glečerima oblaka danas lete avioni.
Radiotelegrafija pokreće lokomotive,
Tiraniju neba ustrelio je brzometni top.
Zašto onda da ne lipše pop
I njegov moral?
Svuda gde ima ljudi moral bi mogao da teče dijamantskim mlazovima sunca
I svuda gde se ravnice ljube sa horizontima
Poljubac čovekov bi mogao biti topao kao hleb.
Gde god drumovi zadiru rezovima noža u zemlju
Čovek bi mogao izvojevati prevlast nad plašnjama potsmešljivim.

Jednom bi trebalo zadaviti malodušnost.
Čemu bi inače služila sva naša razmišljanja o svetu i životu.
Čovek biti!
Čovek!
Prostotom srca zaprepastiti kao što mlaz vode sa brega u ponor pada.

Nijedna mudrost nam ne može dočarati lik ljubavne noći u krevetu.
Nepokretne stvari postaju prijateljski simboli.
Ne uzletati u nebo!
Ostaviti tu magiju deci dok im zubi rastu.
Ima li veće dobrote no biti voljen od nepoznatog?
Primati ljubav kao kolajne!
Tako čovek jedino zaboravlja na prolaznost.

Spavati sa svojim požarom u grubim čaršavima
I svake zore pored čaura snova zaticati gomilu mesa i splet nerava.
S večeri gledati kako se podiže most na Savi,
Crven kao duga!
Pod njim se obale stapaju u poljubac,
I ja se tako stapam mostom nade sa Marijom.

Marija!
Pod nama gori zemlja!
Nebo plamti više nas!
U ovoj noći su tvoja usta kao izvor!
U ovoj noći najmirisnije trave su tvoje kose!
U ovoj noći jedino žubori tvoja krv!
Marija!
Ugasi lampu…
Marija! lete kantaride.
U ogledalu tvoja košulja spava.
Marija! zašto me srce boli?
I zašto ti je koža strašno žuta kao spržena trava?

Obećavam ti da neću piti!
Marija! sve se vino na čaršav tvoje duše proli!
Obećavam ti… picu iz tvog srca,
Da me nikad više glava ne zaboli.

Živim samo za ljubav i njenu zastavu visoko držim u ruci.
Svih sam se mudrosti napio samo za taj pojam.
Kao besno pseto gotov sam svakog da ujedem za srce,
Jer nijedna rana lepše ne cveta na drugom delu tela.

Marija!
Reči su mrtve čaure lišća što sa jasika pada u oktobarske dane.
Samo reč ljubav gori kao sveta vatra koja se nikada ne gasi.
Buktinja je ta na mojim grudima
Ja ću od nje sagoreti, Marija!
Ja ću od nje umreti, Marija!
Ljubav, Marija!
Njom se oprašta na giljotini!
U ime njeno nož se uvlači u korice!
Ona ulepšava drumove i za nju se podižu balkoni!
Ona procvetava vrtove Sevilje
I za nju su grmeli topovi Oktobarske revolucije.

Ljubav, Marija!
Ona je stvorila zastave koje se čuvaju kao relikvije
I zbog toga je crvene boje!
I ja sam zbog nje u tvoje meso zario srce.
Ljubav, Marija!
Ljubav!
Ljubav!

Zašto putuju brodovi?
Zašto se u nebo nebo dižu balkoni?
Kuda to hukte zmijski vozovi?
I za koga cvetaju beladonije?
O, Marija! Šta briše sve naše podlosti,
Prevazilazeći i agonije?

Veliki moj druže!
Samo su na ovom svetu božanski putevi ljubavi
I zbog toga toplo sanjam život kao na zvezdama.
Samo zbog toga sam gotov da se udavim u svačijoj suzi
I nikad da ne budem ništa,
Da isčeznem o pepelu njenog opraštanja.

Rade Drainac

  • Like 1

Share this post


Link to post
Share on other sites

Izgubljena ljubav

 

Ja imao sam drugu;
U nje kosa vrana i mirne ruke behu i obrazi beli,
pa snevah da će jednom moja stara rana
u ljubavi toj novoj moći da zaceli;

 

Al' u srce mi zaviri ta divna žena
i u njem sliku tvoju vide jednog dana,
pa od mene ode suzama oblivena.

Vilijam Batler Jejts

  • Like 2

Share this post


Link to post
Share on other sites

Stihovi — Dobrica Erić


VOLEO SAM DEVOJKU IZ GRADA

Ja sam rođen u cveću livada;
čuvah stada pokraj reke Gruže
al' zavoleh devojku iz grada
sa usnama ko pupoljak ruže.

Bele ruke a prsti ko dirke
pričahu mi najnežnije bajke.
Zalud uzdah iz grudi pastirke,
zalud suze moje stare majke.

Sin sam plavih šuma i livada;
gajih dobre konje i volove.
Zbog lepote devojke iz grada
zaboravih brda i dolove.

Zvao sam je ulicama dugim
i venuo ko trava jesenja.
Jednog dana spazih je sa drugim
zagrljenu u senci kestenja.

Šta sad mogu već bol svoj da patim;
mladost moju da tužim za celo.
Morao sam kući da se vratim
svome domu u rođeno selo.

I sad opet svoga vranca jašem
i u krčmi krčmim svoja stada.
Kitim svirce i razbijam čaše
i proklinjem devojku iz grada.

  • Like 3

Share this post


Link to post
Share on other sites

Bio je nekako sav nakrivo,
tako i hodao, tako i skolu ucio,
i bas se nekako mucio da dokaze,
da ima i vaznijih stvari na Svijetu,
na primjer, u pubertetu,
kada smo svi rakiju u Vinkovcima pili,
Kasim je gledao Belmondove filmove,
i u Slavonija Hotelu,
u nekom starom ocevom odjelu,
narucivao casu bijelog, hladnog, mlijeka.

Vucibatina neka, htjela me tuci,
znas ono, da ti kazem,
ej, ja sam oduvjek bio neki nezni poeta,
a Kasim bi, onako iz zaleta,
pomeo dvojicu, trojicu,
a zatim, poravnao kravatu i
rekao najmirnijim glasom na svijetu:
Sta je, sta si se usro od straha,
pet je do osam,
uh, odoh ja da gledam, "Do poslednjeg daha"!

Prolece u nasem gradu je bilo,
kako se kaze, puno sperme.
Znali smo kolektivno drkati,
onako majusni, brkati,
zavaljeni u sanac ispred protine kuce.
Oko nas zbunje i neko trulo pruce,
a Kasim, oca mu mangupskog,
odjednom odnekud izroni iz mraka,
i u par koraka, znas ono, stvori se nad nama,
on, i s njim, prava dama.

Znali smo je iz komsiluka;
Ajde, kaze, da vidim ko ce dalje,
dajem samo za pare,
a njemu, onako, zbog neceg u zraku,
moze taj svaku, ako bi htio.

A Kasim bi se, znas ono,
samo nasmijao i rekao:
Ajde ne diraj mi kurvestino drugare,
moze te povaliti baraba svaka...
uh, pet je do osam,
odoh ja da gledam
"Do poslednjeg daha"!

Ljeto u Slavoniji u mozak zapece,
ne vidi se nista od prasine...

Kasime, kaze, tako smo se, znas,
zvali nas dva,
po nekom detektivu iz X-romana,
pa neces valjda i ti, k'o ovi vodozemci,
da ladis muda u barutanu,
'ajde sa mnom u staru pilanu,
da vadimo gliste iz piljevine.

Sjedi tako na starom biciklu
i otpuhuje kolutove dima,
al' zaistinski, ne k'o ova druga raja,
on ga povuce,
Boga mi, iz jaja.

I sjednem tako na stangu, ispred njega,
bos, u kratkim hlacicama,
a on sav obucen u crno,
i cipele crne na bosu nogu.
Vozio je polako,
nek vidi, kaze, svako, da smo drugari,
jos samo nam Belmondo fali,
da skupa vadimo gliste na pilani.

Bila je, znas, u nasem gradu
i jedna mala s pjegama,
mi smo, kao, bili u nekoj semi
ma, 'ajde vraga semi,
znas ono, bili smo do grla,
jedno u drugo, zaljubljeni.

Ime joj ne smem odati, 'ajde,
znas kako je sad...
Ona je tamo negdje, tamo, u Beogradu,
eh, i znas ono, ma dobro,
znas sta ti hocu reci, je l' da?
Al' znas sta je, svake zime Kasim joj
nove rukavice donese,
i kaze joj ovako, seretski se nasmije,
znas ono, kako on, jebi ga, i kaze:
Mala... hajde, cuvaj se...
i ne izlazi suvise na zimu...
mozda ces jednom igrati na filmu!

Od tad je, eto, mnogo minulo ljeta,
i ja sam danas kao, neki esteta.
Znas ono,
filmom se bavim i ponekad pjesme pisem, al'
majku mu,
nikako da zaboravim te moje Vinkovce,
i te moje blage ravnice,
gdje smo Kasim i ja,
od jutra do mraka,
zivjeli zivot do poslednjeg daha.

A neki dan, eto, stiglo mi pismo.
Kazu... Kasima nema vise...
poginuo je negdje u blizini Mirkovaca.
Na kojoj je strani bio, pitam ja?
Ma nije...kazu...taj puske nosio...
nekog je klinca na biciklu vozio...
nekog bosonogog decaka....
kad ga je metak pogodio...
sunce ti kalajisano... kazu...
k'o kaskader na filmu
je kroz zrak proletio
i na onu prasnjavu Mirkovacku cestu pao...
zatim se, nekako, zadnjim snagama..
pridigao... i
onom decaku,
na francuskom nesto govorio.

Onda se. jos 
nekako narocito poravnao...
a onda... lagano...
palcem desne ruke...
preko donje usne presao...
Do poslednjeg daha, mon amee,
do poslednjeg daha.


Rade Serbedzija.

  • Like 1

Share this post


Link to post
Share on other sites

Bilo je žena
Kojima nikad nisam napisao stih
Korisnih lepih pa i pametnih čak
Prosto me nije imala većina od njih
Nije me možda jer nisam bio lak.

Bilo je žena
Raskošnih divljih tuđih u šumi
Koje ne zovu ne pitaju već love
Od kojih se svaki nerv izbezumi
Nagle bez stida dok mi snom plove.

Bilo je žena
Mirnih i radnih sa dušom u šaci
Onih koje mole za milost da vole
Plavih i crnih pa uzmi ili baci
Pa ćuti ili reci sve sem istine gole.

Bilo je žena
Koje su samo bile i ništa nisu htele
Luckastih đavoljih i naročitih tek
Onih potrebnih za čije sam voćke zrele
Ginuo pa životu ih nudio kao lek.

Bilo je žena
Kojima jedno moje srce beše malo
Pa mi po grudima drugo srce traže
I onih čije je u meni kucalo pa stalo
Kada je čulo šta nije smelo da kaže.

 

Bilo je žena
Zbog kojih postoji proleće pa leto
Koje zaslužuju da im se pesma piše
Ali samo jedna je jedina bila sve to
Zajedno i od svih još nešto malo više.

 

Ljubivoje Rsumovic.

  • Like 1

Share this post


Link to post
Share on other sites

Reci mi 

 

Reci mi, da li tvoje oči gledaju u istom pravcu kao i moje oči? Da li ujutru osetiš Sunčev osmeh, da li te uveče pozdravi blagi Mesečev sjaj?

 

Reci mi, da li znaš da Ljubav može biti velika kao beskraj okeana? Da li ćemo se sresti na jednoj obali tog okeana?

 

Imaš li hrabrosti da priznaš da me voliš? Znaš li koliko vrede te dve reči?

 

Reci mi, da li mogu sa tobom pod ovaj kišobran? Da li će on biti naš kišobran sreće?

 

Da li me voliš, reci mi…

 

by moja malenkost

  • Like 2

Share this post


Link to post
Share on other sites

Padni mi samo na pamet misli moje obraz da ti izgrebu.

Iziđi samo preda me oči da mi zalaju na tebe.

Samo otvori usta ćutanje moje da ti vilice razbije.

Seti me samo na sebe sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa.

 

Dotle je među nama došlo.

 

Vasko Popa.

  • Like 1

Share this post


Link to post
Share on other sites

Malo angažirane i klasične poezije

Djura Jakšić

Kaludjeri

 

Gled'o sam vam metanije,
Kad varate Boga živa;
Gled'o sam vas, gde se pije,
Gde se jede i uživa.

Sluš'o sam vas, kad kunete
Svoje stado, svoje verne,
I kad tajni prizovete,
Licemerni, licemerne!

Gled'o sam vas — ne da nisam,
Kad razbludom usplamtite;
Gled'o sam vas, ne da nisam,
Licemerni, upamtite!

  • Like 2

Share this post


Link to post
Share on other sites

Noć me ta u mladosti stiže,
Pa mi u srcu spava da ne ozebe!
Videste li pseto koje čovek tera od sebe,
A ono mu i dalje ruke liže?

Sa mnom je tako: mogu i ne mogu bez nje.
Kada se osamim zaogrne me ogrtačem snova.
I mada mi davno reče sve,
Uvek je za me nova.

Danima se koljemo kao hijene
I jedno u drugom vidimo kugu,
A opet... izvan te kobne žene
U mojoj duši nema mesta za drugu.

Otkad se znamo sanjamo da se rastanemo,
I već sam od toga kao mesec žut,
Pa se opet neobjašnjivo sastanemo
Da zajedno produžimo put.

Ne znam više da li je to ljubav,
Ili zagonetni čulni mrak;
Znam samo da bih se bez nje razbio kao splav
O rečni brzak.

Rade Drainac

  • Like 1

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

×
×
  • Create New...