Jump to content

Zivot i standard u SFRJ


Amigo

Recommended Posts

Pobjeda Gorazde.
Kad neko spomene Goražde....odmah mi se stvara slika tamno zelenih kamiončina, kipera reg. tablica GŽ....gde kod da krenem u tom pravcu, pa i po CG,. sretao sam ih, onako prašnjave, ogromne, kao da su damperi i msm da su vazda neko kamenje ogromno prevozili...[emoji848]
Link to comment
Share on other sites

21 hours ago, DJORDJE said:

Ja iz hobija restauriram te stare uredjaje. Ovo je makina iz 85te godine. Radi kao nov, jedino sto gotovo vise nema kratkotalasnih stanica, a ni amatera.

 

Kad već spominješ kratke talase, jedan prijatelj iz kraja koji voli audio-tehniku ima ovo:

pan_crusader_x_1054594.jpg

 

U pitanju je radio aparat Pan Crusader X (za opis kliknuti ovde), a pošto se uzajamno0 posećujemo, lako sam zapamtio model. Poslednji put mi je pre nekoliko godina pokazivao koje se kratkotalasne stanice mogu čuti, ulovio je neke amatere na ne znam kom području, a čak mi je dao da čujem i komunikaciju aviona i kontrolnog tornja na BG aerodromu. Ne znam kako je sada, što sigurno bolje znaš kad o tome pišeš, ali spravica iz osamdesetih mi deluje veoma ozbiljno. Imam na čemu da čujem kratke talase, ali amateri i aerodrom su mi baš zanimljivi. Zamoliću ga da to ponovo čujem kad sledeći put odem kod njega.

Link to comment
Share on other sites

7 minutes ago, DJ_Vasa said:

YU6GBC

 

Neki radio-klub? Ako koriste isto kao u avijaciji, trebalo bi da bude Yankee Uniform Golf Bravo Charlie.

 

Da, ali su to bili amateri mogao si da kazes sta hoces, vazno je da se razumije. Ovo sto si ti napisao je NATO fonetik.

Klub je bio u JNA, ali se predstavljao naravno kao civilni. Tu su se okupljali radio-amateri iz civilstva.

Makina je bila Kenwood, zaboravio sam model. Nesto ovako:

 

ts520.jpg?w=496

Link to comment
Share on other sites

1 hour ago, DJ_Vasa said:

 

Kad već spominješ kratke talase, jedan prijatelj iz kraja koji voli audio-tehniku ima ovo:

pan_crusader_x_1054594.jpg

 

U pitanju je radio aparat Pan Crusader X (za opis kliknuti ovde), a pošto se uzajamno0 posećujemo, lako sam zapamtio model. Poslednji put mi je pre nekoliko godina pokazivao koje se kratkotalasne stanice mogu čuti, ulovio je neke amatere na ne znam kom području, a čak mi je dao da čujem i komunikaciju aviona i kontrolnog tornja na BG aerodromu. Ne znam kako je sada, što sigurno bolje znaš kad o tome pišeš, ali spravica iz osamdesetih mi deluje veoma ozbiljno. Imam na čemu da čujem kratke talase, ali amateri i aerodrom su mi baš zanimljivi. Zamoliću ga da to ponovo čujem kad sledeći put odem kod njega.

To je vec ozbiljna masina, Ham radio. Grunding je imao Satelit seriju , mada su Kenwood bili jos bolji. Ja sam i dalje u 80tim kada si imao na stotine stanica u kratkotalasnom podruciju plus telegrafiste. Zadnji put kada sam proveravao ovde mozes da uhvatis 5-6 stanica, Radio Havana, par crkvenih, RFI i Brazil. Amatera mozda ubodes 2-3 i to je to.

Link to comment
Share on other sites

25 minutes ago, Amigo said:

 

Da, ali su to bili amateri mogao si da kazes sta hoces, vazno je da se razumije. Ovo sto si ti napisao je NATO fonetik.

Klub je bio u JNA, ali se predstavljao naravno kao civilni. Tu su se okupljali radio-amateri iz civilstva.

Makina je bila Kenwood, zaboravio sam model. Nesto ovako:

 

ts520.jpg?w=496

Ja imam rudimentarna iskustva sa radio-amaterizmom. Blizu moje škole je bio Radio kub Novi Beograd (YU1FJK) koji je i danas aktivan. Organizovali su obuku za nas klince, ali se čovek koji je to radio razboleo, pa su onda išli prvi maj, pismeni pred kraj godine, a zatim raspust, pa se sve izjalovilo. Sačuvao sam neku knjižicu odakle sam naučio i domaće i strano sricanje (Avala, Beograd, Cetinje, Drvar, Evropa, Foča vs. Alpha, Bravo, Charlie, Delta, Echo, Foxtrot), u glavi mi je ostalo i nešto telegrafije tako da mogu da prepoznam pojedina slova kada ih čujem jer se pamte „muzički”, kako su nas učili, ali nisam otišao dalje od osnova telegrafije. Sećam se da smo radili običnim telegrafom, ali da je u klubu bio i neki sa jednom palicom koja se valjda pomerala levo-desno, u zavisnosti od toga da li hoćeš kratak ili dug ton. Taj nikada nisam koristio, a ovaj prosti telegraf su nazivali „pešak”. Žao mi je što nisam nastavio s tim, ali šta se može.

Link to comment
Share on other sites

8 minutes ago, DJORDJE said:

To je vec ozbiljna masina, Ham radio. Grunding je imao Satelit seriju , mada su Kenwood bili jos bolji. Ja sam i dalje u 80tim kada si imao na stotine stanica u kratkotalasnom podruciju plus telegrafiste. Zadnji put kada sam proveravao ovde mozes da uhvatis 5-6 stanica, Radio Havana, par crkvenih, RFI i Brazil. Amatera mozda ubodes 2-3 i to je to.

Ovaj sa slike je kupljen u Nemačkoj, a drugar mi kaže da ih je kod nas bilo teško naći. I ja se sećam da je osamdesetih bilo stanica na kilo, a sada nešto i ne slušam kratke talase, premda sam primetio nešto na španskom (valjda radio Havana), ali i na kineskom.

Link to comment
Share on other sites

 

17 minutes ago, DJ_Vasa said:

Ja imam rudimentarna iskustva sa radio-amaterizmom. Blizu moje škole je bio Radio kub Novi Beograd (YU1FJK) koji je i danas aktivan. Organizovali su obuku za nas klince, ali se čovek koji je to radio razboleo, pa su onda išli prvi maj, pismeni pred kraj godine, a zatim raspust, pa se sve izjalovilo. Sačuvao sam neku knjižicu odakle sam naučio i domaće i strano sricanje (Avala, Beograd, Cetinje, Drvar, Evropa, Foča vs. Alpha, Bravo, Charlie, Delta, Echo, Foxtrot), u glavi mi je ostalo i nešto telegrafije tako da mogu da prepoznam pojedina slova kada ih čujem jer se pamte „muzički”, kako su nas učili, ali nisam otišao dalje od osnova telegrafije. Sećam se da smo radili običnim telegrafom, ali da je u klubu bio i neki sa jednom palicom koja se valjda pomerala levo-desno, u zavisnosti od toga da li hoćeš kratak ili dug ton. Taj nikada nisam koristio, a ovaj prosti telegraf su nazivali „pešak”. Žao mi je što nisam nastavio s tim, ali šta se može.

 

YU4EXA je bio radio klub studenata ETF-a u Sarajevu. Poznavao sam neke iz te ekipe - prilicno dobri momci (mada malo cudni)

Link to comment
Share on other sites

...ovo vaše pisanje o kazetama i kazetofonima me podsjetilo na jedan dokumentarac koji sam gledao naHRT3 pred jedno mjesec dana.Prva diskoteka ili diskoklub na prostoru SFRJ je otvoren  u Jelsi na otoku Hvaru,a otvorio ga je Pero Ivulić,zvan Pero Francuz 1964.Pero Francuz je nekoliko godina ranije autostopom otišao do Pariza,preko nekih poznanstava radio je kao foto model.U to vrijeme su se u Parizu počeli otvarati diskoklubovi,tako je i on dobio ideju da na povratku otvori disko klub.Našao je jedno napušteno skladište,donio je iz Pariza dva gramofona i mnoštvo ploča.Već slijedeće godine u Jelsi su otvorena još tri disko kluba.Tako je u to vrijeme Jelsa postala centar ljetnog noćnog života na Jadranu.Dolazili su mladi i iz Zagreba,Begrada LJubljane itd.Interesantno i mno Francuza.Jasno to nije prošlo bez rogoborenja mještana pa je bilo mnoštvo primjedbi na ponašenje,duljine trajanja itd

  • Like 3
Link to comment
Share on other sites

1 hour ago, mladenvzz said:

...ovo vaše pisanje o kazetama i kazetofonima me podsjetilo na jedan dokumentarac koji sam gledao naHRT3 pred jedno mjesec dana.Prva diskoteka ili diskoklub na prostoru SFRJ je otvoren  u Jelsi na otoku Hvaru,a otvorio ga je Pero Ivulić,zvan Pero Francuz 1964.Pero Francuz je nekoliko godina ranije autostopom otišao do Pariza,preko nekih poznanstava radio je kao foto model.U to vrijeme su se u Parizu počeli otvarati diskoklubovi,tako je i on dobio ideju da na povratku otvori disko klub.Našao je jedno napušteno skladište,donio je iz Pariza dva gramofona i mnoštvo ploča.Već slijedeće godine u Jelsi su otvorena još tri disko kluba.Tako je u to vrijeme Jelsa postala centar ljetnog noćnog života na Jadranu.Dolazili su mladi i iz Zagreba,Begrada LJubljane itd.Interesantno i mno Francuza.Jasno to nije prošlo bez rogoborenja mještana pa je bilo mnoštvo primjedbi na ponašenje,duljine trajanja itd

Jelsa je, uz "terasu" koja je radila do ponoci,  imala jedan disko u centru grada - to je valjda taj koji pominjes i jedan par kilometara u brdu  prema tunelu kojim se prolazilo na drugu stranu Hvara - Zavala i Sveta Nedelja. Do tog je bilo malo problematicno doci za one koji su na more isli stopiranjem - na drugoj strani Hvara, prema Italiji, su uglavnom ljetovale porodice (dobar broj Ceha) koje se bas i nisu vozale iza 10:00-11:00 niti su rado primale stopere...

  • Like 1
Link to comment
Share on other sites

Za krajnju destinaciju mog "medenog meseca" tj.svadbenog puta sam izabrao ostrvo Hvar i grad Hvar. Počeo sam od Bara, bila je sredina septembra i takp, svuda po malo...Kotor, Dubrovnik, Hvar....pa nazad. Da li ji to bilo talično, ne znam, ali nakon nepunih mesec dana zabavljanja sa svojom sadašnjom i jedinom suprugom, evo već 34 godine bez ozbiljnih razmirica. Četiri sina, dve unuke i unuk na putu....odoh daleko od Hvara, a Jelsu nekako vežem za Jadranske susrete...

  • Like 8
Link to comment
Share on other sites

...e da,constantin ,na neki način ti zavidim na tvojoj obiteljskoj sreći.Nešto slično sam i ja u nekakovim svojim razmišljanjima si zaželio.Onako.mi starimo i uživamo u odrastanju i stasanju svoje djece.Nažalost,život je nepredvidiv,Ja sam skoro toliko koliko si ti u braku "sretni"udovac.No moji klinci su normalni ljudi,sin mi je podario jednog dragulja,mala je pred Božić doktorirala,uživam u njima.I da,sretan sam.

 

Moja sječanja idu daleko u prošlost.Još sam bio gimnazijalac,nekoliko godina nakon Jelse,kad je i u Vž otvoren prvi disko klub.Bilo je to u jednom podrumu,bez ventilacije,pa kad smo se subotom okupili,nije se moglo kretati,znojili smo se od samog ulaska,a Zvao se Orion.

  • Like 4
Link to comment
Share on other sites

4 hours ago, Constantin said:

Za krajnju destinaciju mog "medenog meseca" tj.svadbenog puta sam izabrao ostrvo Hvar i grad Hvar. Počeo sam od Bara, bila je sredina septembra i takp, svuda po malo...Kotor, Dubrovnik, Hvar....pa nazad. Da li ji to bilo talično, ne znam, ali nakon nepunih mesec dana zabavljanja sa svojom sadašnjom i jedinom suprugom, evo već 34 godine bez ozbiljnih razmirica. Četiri sina, dve unuke i unuk na putu....odoh daleko od Hvara, a Jelsu nekako vežem za Jadranske susrete...

Cim te nije odrobijala do sada - bilo je talicno. :classic_biggrin:

  • Like 1
Link to comment
Share on other sites

...propustio sam napisati,a sa tom namjerom sam krenuo pisati,da,u svakom slučaju preporučam HRT3 za sve koji imate mogućnosti.Nešto konkretno nemam,niti ja baš nemam uvid u njihov program,ali,imaju jako dobre dokumentarce koja se bave životom u doba SFRJ

  • Like 4
Link to comment
Share on other sites

3 hours ago, Janne240 said:

Azukar Moreno vs Mili Vanili. The winner is..?

 

 

Milli Vanilli su uhvaceni da pevaju uzivo na "plejbek" pa se ispostavilo da oni uopste ne znaju da pevaju, nego koriste tudje glasove i da su cista prevara. Na kraju su bili tuzeni da je muzika bila maznuta od neke grupe blood, sweat and tears i uzeli su im i grammy koji su dobili. 

Znaci, Azucar Moreno 🙂 

Link to comment
Share on other sites

12 hours ago, Amigo said:

A, taj. Pa to je možda bilo dok je bio normalan. Nije jedini, tako je i Momo Kapor pisao neke urbane priče o zemlji gde se otirači vezuju lancima da ih ne ukradu, ili u kojoj samoupravljači stalno lupaju šakom o sto, pa im onda jedna ruka bude jača, i onda kad odu na more, nabiju glavu u vodu i mlataraju rukama misleći da je to neki stil, a u stvari zbog ove jače ruke idu u krug dok se ne zabiju u nečije dupe, isl, a onda iz nekog razloga poludeo pa počeo da veliča sve ono što je do juče izvrgavao ruglu, i na kraju postao lik iz sopstvene priče "Čovek koji je dobio ulicu" (skroz na kraju, preuzeto sa sajta Antologija srpske knjizevnosti, slobodno za download, samo je tamo cela knjiga u Word formatu pa sam izdvojio pricu).

 

Tako je i ovaj pisao svojevremeno Pismo o Srbiji: Dragi moj Petroviću On je smislio izraz "zverska neposrednost":

 

Quote

Tek ovde, dragi moj Petroviću počneš dostojno ceniti ledenu hladnoću tamošnjih nexdoor neighbours, s kojima se i posle deset godina susedovanja, na stepeništu jedva pozdravljaš. Tek ovde počneš da žudiš za hladnim, mrzovoljnim, pa, ako hoćeš, i licemernim poštovanjem! Mogu ti reći da se, izmeñu zverske neposrednosti s jedne strane, i prazne pristojnosti s druge, ja, više, ni jednog trenutka ne dvoumim! Učtivost je lekovita i nikad mi je nije dosta. Sita sam prejakih osećanja, zamršenih pobuda, etnologije i psihologije, duše i svega što je prati.

 

Onda se popatriotio pa počeo da huška, i sad im je jedna od perjanica. Nagrade mu daju. Naravno, na pamet mu ne pada da se vrati iz Pariza, isto kao i ćerki one putinofiloke koja je bila u emisiji sa Milanom St Protićem "a ćerka vam živi u Parizu - slučajno živi u Parizu -a, slučajno, pa dobro". Tako i ovaj isto.

 

Evo priča o takvima :

 

Quote

ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ДОБИО УЛИЦУ

 

Када је познати песник Н. Н. одлучио да због нарушеног здравља напусти на извесно време Београд, изабрао је за своје привремено боравиште живописан градић у дубокој унутрашњости, у коме је давно пре последњег рата провео неколико срећних дечачких распуста.

Првих дана нико од мештана, сем келнера који га је усрдно служио у башти месног хотела »Европа«, није смео ни да му приђе. Седео је потпуно сам, окружен непробојним ореолом свога мита. По вароши се причало да пије само хладну лозовачу. Орловског држања, висок и још усправан, мада је увелико превалио шездесету, шетао је сеновитим дрворедом покрај смарагдно зелене реке достојанственим и одмереним кораком, попут сопственог споменика који само чека на његову смрт па да буде изливен у природној величини.

 

У десет пре подне сачекивао је свеже новине из главног града и, пошто би их лагано прелистао, био је задовољан што више ни у чему не учествује. Гадиле су му се полемике, зла крв што би се узмутила у време додељивања важних награда, задимљени Клуб књижевника, у који се улази кроз злобне погледе што секу као жилети... Патио је од несанице. Будио се обливен хладним знојем када би се његов стан затресао у бунилу од трамваја... По ко зна који пут преиспитивао је своју одлуку да се овде настани, и уверавао се да је у праву. Зар нису сви руски класици живели по селендрама и варошицама? Зар Пол Гоген није изабрао Тахити, Рембо далеку Абисинију, Хемингвеј рибарско село на Куби, Лоренс Дарел — Крф, а Роберт Грејвс — Мајорку? Уз то, са својом, иначе прилично високом пензијом једва је састављао крај с крајем у Београду, а овде је становао као господин човек у хотелу и још му je остајало више од половине новца! Сем тога, преплануо је и већ првих дана повратио чврст и здрав сан. 

 

Мештани су га гледали са страхопоштовањем. Многи од њих учили су још у основној школи његове римe напамет. Сматрало се великом чашћу што је песник, од свих могућих места у земљи, одабрао баш њихову варошицу да се у њој настани, потврдивши још једанпут оно што су они сами годинама тврдили (а нико их није узимао озбиљно), да нигде нема тако здравог ваздуха и воде, ни тако згодног положаја на висоравни окруженој брдима, и тако благе климе. Као сви паланчани, и они су били смртно заљубљени у свој градић. Сматрали су да га јавност неправедно заобилази, с обзиром на његову дугу традицију, природне лепоте и важну улогу коју је некада играо у историји.

 

Међу првима у градићу, Песнику су пришла, дрхтећи, два локална новинара из Општинског листа. Замолише га за интервју. Није им га радо дао,  али кад већ пристаде, хвалио је учтиво њихово место и климу, изјавивши да више не може да поднeсe несносну гужву главног града и  да ни они сами не знају каква је благодет живети овде! Изјавио јe још да »провинција није гeoграфски,него духовни појам!« и да га много више весели и одмара поглед на широко Варошко поље, него на сва Јелисејска поља заједно!

 

— Право има човек! — говорили су одушевљени читаоци.

 

Нe бих ја дао ово наше ни за стотину метропола!

 

Умирући од страха како ће то примити, стални гости хотела »Европа« послаше му литар лозоваче за сто. Захвалио сe келнеру.

Наредне недеље, у старој већници претвореној у ресторан, председник општине приредио је вечеру у његову част. Том приликом, Песнику је и званично понуђено да град адаптира за њега једну стару кућу у најлепшем делу вароши. Није у реду, говорили су домаћини, да тако изузетно велики човек станује као самац у хотелу! Одбио јe и подигао чашу у њихово здравље.

— Шта ће ми кућа — казао је — кад ћу једнога дана имати читаву улицу!

 

Затим је разбио чашу. Званице, које су се плашиле да је славни човјек, можда, књишки мољац, одахнуше и би им драго што су се уверили да је као и остали. Председник нареди да се затвори ресторан и позва цигански оркестар у сепаре да свира само за њих. Тако се испостави да је месна библиотекарка рођена кафанска певачица (певала је госту на уво »Шано, душо, Шано, мори...«), док ју је управник школе пратио на виолини. Месне лепотице су се надметале која ће се више допасти Песнику и, ко зна, можда тако ући и у неки његов сонет. Годинама пре тога, сусретали су му лице само на фотографијама и у телевизијским емисијама. Сада је био ту — готово њихов суграђанин, комшија, њихова својина. Многи већ те прве вeчeри пређоше са њим на ти!

 

Но, већ после два дана почеше да колају чаршијске приче да са њиховим уваженим гостом није баш све у најбољем реду! У берберници се приповедало да је сигурно нешто згрешио у Београду, па је одлучио да се на неко време склони на мирније место док протутњи олуја. Неколико угледних функционера, са добрим београдским везама, распитивало се код утицајних пријатеља о чему се ради и може ли се, можда, незгодно протумачити изненадни боравак једне тако истакнуте равне личности у њиховој скромној средини, познатој одувек но томе што у њој никада није било никаквих »случаjeва«, јер су увек остајали будни. Умирише их, рекавши да је Песник по  свој прилици изабрао њихово место само због успомена из детињства.

 

Када и та сенка би отклоњена, почeшe да га позивају и по кућама. Најчешће је одлазио код гинеколога неоспорно најмоћнијег човека у граду (познавао је све скривене породичне тајне), а и сам је »помало жврљао песме за фиоку!« Пили су у његовој помпезној вили, коју је народ звао Абортана, јер је била подигнута углавном од побачаја. Одлазио је и код адвоката, ветеринара, па чак и код попа и командира милиције. Често би остајао и на спавању код својих доконих домаћина, који му нису дозвољавали да се враћа у хотел. Причао је о себи, о Београду и париским данима, жалећи се на паклени ритам живота, смог, неправедне критичаре, Академију наука и рђаву, залеђену храну... Угађали су му куваном јагњетином, коју је волео више од свега, доносили му свеже, тек упецане пастрмке, наручивали за њега младе сиреве и кисело млеко, у коме је забодена кашика стајала усправно, толико је било густо! Више није био сам. За три месеца угојио се једанаест кила. Заузврат, да се некако одужи домаћинима, написао је за Књижевне новине »Сонет о Зеленој реци«, а за Политику напис о варошкој Тврђави, коју би свакако требало обновити.

 

Али сваког чуда за три дана! Ускоро, након почетног одушевљења, гинеколог поче да склања у ормар скупља пића, вискије и коњаке, које су му доносили пацијенти, а уместо тога, на столу се све чешће налазила обична ракија брља. Песник као да није ни примећивао финe промене у опхођењу и гостољубивости што се хладила, сматрајући да је и сам постао грађанин мале вароши, заслуживши тако приснији однос. Једнога дана, преселише га због неке важне делегације из најбоље хотелске собе са балконом у једнокреветну собицу с погледом на стену иза хотелског здања. Кад делегација заврши посету, више га нису враћали у ранију собу, чији су прозори гледали на брда и реку. Расејан, као што га је бог дао, није ни примећивао да му собарице више не распремају постељу. Ручникe су му сада мењали сваких петнаест дана, остао је без телевизора и телефона, а о свежем цвећу, које је затицао сваког дана у вази, није било ни говора! Непроветрена соба прими задах осамљеног вука који се повукао у последњи брлог, што је воњао по јефтином дувану, ракији, остацима хране, старим новинама и скореној сапуници на умиваонику.

 

Није могао да одбије две-три књижевне вечери по оближњим селима, где су га у чуду гледали, и поетски час у месној осмогодишњој школи. Још су га показивали случајним намерницима као локалну знаменитост, истичући да је он, човек који је видео толико света и упознао тако много значајних људи што су мењали историју, ипак схватио да је њихово место кудикамо најбоље, што су они, уосталом, одувек тврдили. Стајао је и понављао комплименте као покварена грамофонска плоча, а онда су га опет заборавили.

 

Када би шетао улицама, деца су већ извикивала његово име (то се у тој варошици сматра изузетном шалом и зове се прозивање), па се сакривала у капије и баште. Узалуд се окретао и претио песницама празној улици, узалуд је рикао од беса као стари бик који се брани од невидљивих обада — прозивање се настављало до лудила! Све чешће су га напијали и збијали с њим шале. Пијан, урлао је своје чувене стихове кафанској публици која се превијала од смеха. Једне вечери, лајао је чак за опкладу на месечину, што изазва право одушевљење мештана. Отровни провинцијски дух, против којег се читавог живота борио поезијом, разједао је лагано својом киселином његов племенити занос. Ухваћен у невидљиву паучину, једно време се безуспешно батргао, а онда се препусти судбини и паукову мрежу претвори у удобну љуљашку за поподневни дремеж.

 

И тако су се тромо вукли поспани дани... Све ређе су га позивали на вечере, а и кад би га позвали, столови нису били онако обилато сервирани као у почетку — насули би му тањир чорбе у кухињи, додавали флашу ракије и чашу за воду, па чекали да се напије и проклињући отетура у ноћ. Варошица је, најзад, ликовала над славним човеком из великог града. Свако је могао да упре прстом у њега, док је посртао према хотелу, и да каже својој породици: »Ето вам, то су наводно ти велики људи! Погледајте само како бауљају по бифеу, како спавају на столу, како праве од себе будале! Слава није никада ни постојала нити постоји! Постојимо само ми, опрезни и трезвени грађани, који се никада нису ни пели тако високо да би тако ниско могли пасти. Је ли то тај човек који је читавог живота давао интервјуе, председавао седницама, позирао фоторепортерима, улазио у читанке и био позиван на пријеме? Пошаљите нам их још туце — видећете шта ће од њих да испадне на крају! А ми? Ми и поред свега издржавамо! Ми се не дамо варати! Просечност је вечна! Јер, ако је он, који је могао да бира, дошао да сконча баш овамо, код нас, то значи да нигде другде и не вреди да се живи него овде. где одувек и живимо!«

 

— Богу хвала што не наставих да пишем песме после гимназије! — рече ветеринар свом друштву. — Ево како бих завршио.

Растављали су Песникову душу на делове, баш као што деца растурају лутку да се увере како у њој, у ствари, ничег нема.

И тако, док је оронули Песник пропадао из дана у дан, на задовољство читаве вароши, још једанпут се показа како код нас не воле људе који се издвајају значајем и величином. Ако се неко од ближњих, на несрећу, уздигне високо изнад осталих, сви ће, ко свесно, ко несвесно, покушати из петних жила да га свуку доле и учине себи равним. Ако га не прогласе частољупцем,  прогласиће га човеком који изнад свега воли новац; ако нико не поверује да је педер, причаће се наоколо да ради за неку страну службу, или да је, једноставно — плагијатор; да заводи малолетне девојчице, да је денунцијат, аморална наказа, уображенко... Док је гостила Песника, варошица је упорно и стрпљиво трагала да му пронађе слабо место, а он је за то време лаковерно примао њено гостопримство. Најзад, пронашли су оно што су тражили: био је, дакле — пијанац! Пустили су га да потоне на њихове очи у досаду и пиће, помажући му свесрдно у томе, да би се својом трезвеношћу издигли изнад њега и тако доказали себи да су бољи.

 

Али када човеку једанпут крене низбрдо, нема бољег народа на свету од нашег! Пошто су му разбили мит у комаде и разбуцали тапије на величину, самлели одликовања, награде и остала признања, вишe  им није било потребно да га даље блате. Најзад су били изнад њега, па завист смени сажаљење. Лечили су га бесплатно у градској болници, поново позивали на свечаности и недељне ручкове, а у скромној хотелској соби појави се опeт стидљиво стручак пољског цвећа у чаши. Тапшали су га покровитељски по рамену и били забринути за његово здравље, које обилно пољуља манија гоњења. Најзад, онога дана када дођоше да му честитају шездесет и седми рођендан, Песниково срце не издржа толику пажњу и он се сруши покошен можданим ударом. Пренели су га хеликоптером у једну угледну београдску клинику, где је следећег дана умро.

 

Испунило се његово пророчанство: алеја којом јe шетао данас носи његово име. Он, најзад, има целу улицу, истина без кућа. Помишља се и на то да се у хотелу отвори његова меморијална радна соба (и то она прва, са балконом), у којој би екскурзије могле да виде песникову угашену лулу изједеног камиша, наочари и последње рукописе писане на јеловницима. Сада, кад га више нема, поново је мит, па гинеколог не пропушта да сваком детаљно исприча колико је с покојником био присан.

 

Варошицу у брдима обузима опет узбуђење. Чули су, наиме, да се један велики престонички сликар спрема да се настани у њиховом месту. Већ је формиран Одбор за дочек.

 

 

Link to comment
Share on other sites

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!

Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.

Sign In Now
×
×
  • Create New...