Jump to content

POEZIJA


Recommended Posts

Povratak

 

Ko zna (ah, niko, niko ništa ne zna.
Krhko je znanje!)
Možda je pao trak istine u me,
A možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav,
Desiti - velim,
Ali ja ne znam da li da je želim,
Ili ne želim.

U moru života što vječito kipi,
Što vječito hlapi,
Stvaraju se opet, sastaju se opet
Možda iste kapi -
I kad prođe vječnost zvjezdanijem putem,
Jedna vječnost pusta,
Mogla bi se opet u poljupcu naći
Neka ista usta.

Možda ćeš se jednom uveče pojavit
Prekrasna, u plavom,
Ne sluteći da si svoju svjetlost lila
Mojom davnom javom,
I ja, koji pišem srcem punim tebe
Ove čudne rime,
Oh, ja neću znati, čežnjo moje biti,
Niti tvoje ime!

Pa ako i duša u tom trenutku
Svoje uho napne,
Sigurnim će glasom zaglušiti razum
Sve što slutnja šapne;
Kod večernjih lampi mi ćemo se kradom
Poglédat ko stranci,
Bez imalo svijesti koliko nas vežu
Neki stari lanci.

No vrijeme se kreće, no vrijeme se kreće
Ko sunce u krugu,
I nosi nam opet ono što je bilo:
I radost, i tugu.
I sinut će oči, naći će se ruke,
A srca se dići -
I slijepi za stope bivšega života
Njima ćemo ići.

Ko zna (ah, niko, niko ništa ne zna.
Krhko je znanje!)
Možda je pao trak istine u me,
A možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav,
Desiti - velim,
Ali ja ne znam da li da je želim,
Ili ne želim.

 

Dobriša Cesarić

Edited by Dragan
  • Like 1
Link to comment
Share on other sites

O deci

 

Vaša deca nisu vaša deca.

Ona su sinovi i kćeri čeznje života za samim sobom.

Ona dolaze kroz vas, ali ne od vas,

I premda su s vama, ne pripadaju vama.

Možete im dati svoju ljubav, ali ne i svoje misli,

Jer ona imaju vlastite misli.

Možete okućiti njihova tela, ali ne njihove duše,

Jer njihove duše borave u kući od sutra, koju vi ne možete posetiti, čak ni u svojim snovima.

Možete se upinjati da budete kao oni, ali ne tražite od njih da budu poput vas.

Jer, život ne ide unazad, niti ostaje na prekjuče.

Vi ste lukovi s kojih su vaša deca odapeta kao žive strele.

Strelac vidi metu na putu beskonačnosti, i

On vas napinje svojom snagom da bi njegove strele poletele brzo i daleko.

Neka vaša napetost u Strelčevoj ruci bude za sreću;

Jer, kao sto On ljubi strelu koja leti, isto tako ljubi i luk koji miruje...

 

Halil Dzubran

Link to comment
Share on other sites

Pesma trave

 

Imaju trave jednu misao tešku kao kamen
Jer one meni kažu: “Ne treba tvoja pesma.
Lezi u nama. I sklopi ruke, gde bilo, pod glavu.
I ćuti. Dugo ćuti dok ne zaboraviš govor.
I posmatraj mirno breg sasvim udaljen, i plav,
Što duboko ćuti. I digni oči polako sa brega
U oblak, tako nemiran i beo, nezaustavljen u nebu.
I spusti oči sa oblaka u sebe. I zaustavljen sam
u sebi,
Leži. I ćuti sa očima u sebi pod oblakom kraj brega.
Zbunjen od mraka u sebi, pogledaj, i obično shvati
(Obično, kao što nas vetar slučajno zaklati):
Nad bregom nema oblaka. Breg ćuti sam, malo crn
od sutona.”
Ležim u travi visokoj i neodređeno mislim.
Mrav jedan na mom kolenu kao na bregu čovek.
Nemiran, mrav stoji. Ja ćutim. I to je moja pesma.
Sasvim zamišljen, ležim u travi. Trave šume
teško kao kamen.

 

Stevan Raičković

Link to comment
Share on other sites

 

Ne daj se Ines
Ne daj se godinama, moja Ines
drukčijim pokretima i navikama
jer još ti je soba topla
prijatan raspored i rijetki predmeti
imala si više ukusa od mene
tvoja soba divota
gazdarica ti je u bolnici
uvijek si se razlikovala
po boji papira svojih pisama,
po poklonima
pratila me sljedeceg jutra
oko devet do stanice
i ruši se zeleni autobus
tjeran jesenjim vjetrom
kao list niz jednu beogradsku padinu
u večernjem sam odijelu
i opkoljen pogledima

Ne daj se mladosti moja,
ne daj se Ines

Dugo je pripremano naše poznanstvo
i onda slucajno uz vruću rakiju
i sa svega nekoliko rečenica,
loše prikrivena želja
tvoj je način gospodje
i obrazi seljanke
prostakušo i plemkinjo moja
pa tvoje grudi, krevet
i moja soba objesena
u zraku kao narandža
kao narandžasta svjetiljka
nad zelenom i modrom vodom Zagreba
Proleterskih brigada 39 kod Prkovic
pokisla ulica od prozora
dalje i sum predvecernjih tramvaja
lijepi trenuci nostalgije, ljubavi i siromaštva
upotreba zajednicke kupaonice
i molim vas, ako netko traži.

Ne daj se Ines

Evo me ustajem
tek da okrenem ploču
da li je to nepristojno
u ovakvom času
Mozart Requiem Agnus Dei
meni je ipak najdraži početak
raspolažem s još milion nježnih
i bezobraznih podataka naše mladosti
koja nas pred vlastitim očima vara,
i krade, i napušta.

Ne daj se Ines

Poderi pozivnicu, otkazi večeru, prevari muža
odlazeci da se počesljaš
u nekom boljem hotelu
dodirni me ispod stola koljenom
generacijo moja, ljubavnice.

Znam da će još biti mladosti,
ali ne više ovakve
u prosjeku 1938.
ja neću imati s kim
ostati mlad ako svi ostarite
i ta ce mi mladost
teško pasti
a bit će ipak
da ste vi u pravu
jer sam sam na ovoj obali
koju ste napustili i predali bezvoljno
a ponovo počinje kiša,
kao što već kiši
u listopadu na otocima
more od olova
i nebo od borova
udaljeni glasovi koji se miješaju
glas majke, prijatelja, kćeri,
ljubavnice, broda, brata
na brzinu pokupljeno rublje pred kišu
i nestalo je svjetla
s tom bjelinom
još malo šetnje uz more
i gotovo.

Ne daj se Ines!

 

Arsen Dedic

  • Love 2
Link to comment
Share on other sites

 

 

Ja nisam ja
onaj sam koji pored mene
nevidljivo ide
kog nekad vidim
kog nekad zaboravim

Ja nisam ja
onaj sam sto govori
kad cuti
sto prasta kad mrzi
onaj sto ostace
uspravan kad umrem

Ja nisam ja ...

 

Juan Ramón Jiménez

Edited by Dragan
  • Like 2
Link to comment
Share on other sites

 

U Mostaru sam voleo neku Svetlanu
Jedne jeseni
Jao kad bih znao sa kim sada spava
Ne bi joj glava, ne bi joj glava
Jao kad bih znao ko je sada ljubi
Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi
Jao kad bih znao ko to u meni bere
Kajsije još nedozrele
Govorio sam joj ti si derište ti si
Balavica
Sve sam joj govorio
I plakala je na moje ruke, na moje reči
Govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo
Telo ti zrelo, šta se praviš svetica
A padale su svu noć neke modre kiše
Nad Mostarom
Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg
Nije bilo
Pitala me je imam li brata, šta studiram
Jesam li Hrvat, volim li Rilkea, sve me
Je pitala
Pitala me je da li bih mogao sa svakom
Tako sačuvaj bože
Da li je volim tiho je pitala
A padale su nad Mostarom neke modre
Kiše
Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
Ali nije htela to da čini, nije htela
Il nije smela, vrag bi joj znao
Jesen je, ta mrtva jesen na oknima
Njene oči ptica, njena bedra srna
Imala je mladež, mladež je imala
Ne smem da kažem
Imala je mladež mali ljubičasti ili mi
Se čini
Pitala me je da li sam Hrvat imam li
Devojku
Volim li Rilkea, sve me je pitala
A na oknu su ko božićni zvončići moga
Detinjstva zvonile kapi
A noćna pesma tekla tihano niz donju
Mahalu
Ej Sulejmana othranila majka
Ona je prostrla svoje godine po parketu
Njene su oči bile pune kao zrele breskve
Njene su dojke bile tople ko mali psići
Govorio sam joj da je glupava, da se pravi
Važna
Svetlana Svetlana znaš li da je
Atomski vek
De Gol, Gagarin i koještarije, sve sam
Joj govorio
Ona je plakala, ona je plakala
Vodio sam je po kujundžiluku po
Aščinicama
Svuda sam je vodio
U pećine je skrivao, na čardak nosio
Pod mostovima se igrali žmurke Neretva
Ždrebica
Pod Starim mostom Crnjanskog joj
Govorio
Što je divan, šaputala je, što je divan
Kolena joj crtao u vlažnom pesku
Smejala se tako vedro, tako nevino ko
Prvi ljiljani
U džamije je vodio Karađoz beg mrtav
Premrtav
Pod teškim turbetom
Na grob Šantićev cveće je odnela malo
Plakala kao i sve žene
Svuda sam je vodio
Sada je ovo leto
Sad sam sasvim drugi, pišem neke pesme
U jednom listu pola stupca za Peru Zupca
I ništa više
A padale su svu noć nad Mostarom neke
Modre kiše
Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
Al nije htela to da čini, nije htela
Il nije smela, vrag bi joj znao
Ni ono nebo ni ono oblačje ni one
Krovove
Bledunjavo sunce izgladnjelog dečaka
Nad Mostarom
Ne umem zaboraviti
Ni njenu kosu njen mali jezik kao jagodu
Njen smeh što je umeo zaboleti kao
Kletva
Onu molitvu u kapeli na Belom Bregu
Bog je veliki, govorila je, nadživeće naša
Ni one teške modre kiše
O jesen besplodna njena jesen
Govorila je o filmovima o Džemsu Dinu
Sve je govorila malo tužno malo
Plačljivo o Karenjini
Govorila je Klojd Grifits ne bi umeo
Ni mrava zgaziti
Smejao sam se, ti si glupa on je ubica
Ti si dete
Ni one ulice one prodavnice poslednjeg
Izdanja Oslobođenja
Ni ono grožđe polusvelo u izlozima ne
Umem zaboraviti
Onu besplodnu gorku jesen nad Mostarom
One kiše
Ljubila me je po cele noći, grlila me i
Ništa više
Majke mi ništa drugo nismo
Posle su opet bila leta posle su opet
Bile kiše
Jedno jedino malo pismo iz Ljubljane
Otkud tamo
Ni ono lišće po trotoarima ni one dane
Ja više ne mogu, ja više ne umem
Izbrisati
Piše mi pita me šta radim, kako živim
Imam li devojku
Da li ikad pomislim na nju na onu našu jesen
Na one kiše
Ona je i sad kaže ista kune se Bogom
Potpuno ista
Da joj verujem da se smejem davno sam
Davno prokleo Hrista
A i do nje mi baš nije stalo klela se
Ne klela
Mora se tako ne vrede laži
Govorio sam joj o Ljermontovu o Sagalu
Sve sam joj govorio
Vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu
Knjigu čitala popodne
U kosi joj bilo zapretano leto žutilo
Sunca malo mora
Prve joj noći i koža bila pomalo slana
Ribe zaspale u njenoj krvi
Smejali smo se dečacima što su skakali
Sa mostova za cigarete
Smejali smo se jer nije leto a oni skacu baš
Su deca
Govorila je mogu umreti mogu dobiti
Upalu pluća
Onda su dolazile njene ćutnje duge
Preduge
Mogao sam slobodno misliti o svemu
Razbistrit Spinozu
Sate i sate mogao sam komotno gledati
Druge, bacati oblutke
Dole niz stenje, mogao sam sasvim otići
Nekud otić daleko
Mogao sam umreti onako sam u njenom
Krilu, samlji od sviju
Mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu
U stenu, sve sam mogao
Prste je imala dugačke krhke beskrvne
A hitre
Igrali smo se buba-mara i skrivalice
Svetlana izađi eto te pod stenom nisam
Valjda ćorav
Nisam ja blesav hajde šta se kaniš
Dobićeš batine
Kad je ona tražila mogao sam pobjeći u
U samu reku našla bi me
Namiriše me kaže odmah pozna me dobro
Nisam joj nikad verovao valjda je stalno
Curila kroz prste
Volela je kestenje kupili smo ga po
Rondou
Nosila ga je u sobu vešala o končiće
Volela je ruže one jesenje ja sam joj
Donosio
Kad svenu stavljala ih je u neku kutiju
Pitao sam je šta misli o ovom svetu
Veruje li u komunizam
Da li bi se menjala za Natašu Rostovu
Svašta sam je pitao
Ponekad glupo znam ja to i te kako
Pitao sam je da li bi volela malog sina
Recimo plavog
Skakala je od ushićenja hoće hoće

A onda odjednom padala je u neke tuge
Ko mrtvo voće
Ne sme i ne sme, ne bi to ona ni za
Živu glavu
Vidi ti njega, misli tek tako, kao da je ona
Pala s Jupitera
Ko je to recimo Zubac Pera da baš on a
Ne neko drugi
Taman posla, kao da je on u najmanju ruku
Brando ili takvi
Govorio sam joj ti si glupa ti si pametna
Ti si đavo
Ti si anđeo sve sam joj govorio ništa mi
Nije verovala
Vi ste muškarci rođeni lažovi vi ste hulje
Svašta je govorila
A padale su nad Mostarom neke modre kiše
Stvarno sam voleo tu Svetlanu
jedne jeseni
Kad bi' znao sa kim sada spava
ne bi mu glava
Ne bi mu glava jao kad bi' znao
ko je sada ljubi
Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi jao
kad bi' znao ko to
U meni bere kajsije još nedozrele.
 

 

  • Like 2
Link to comment
Share on other sites

I duh i strast su nama neophodni:
da jedno drugom oplođuju, to je
zadatak onih što su izabrani
da u toj raspri čist postignu sklad;
budni i vični, oni prepoznaju
znamenja, ruka njihova je laka,
prekaljeno je oružje u njih.

Ni zvuk najtiši ne sme im promaći,
moraju znati da vide i onaj
ugao prema kome ih uputi
kazaljke jedva uočljivi hod,
moraju očnim kapkom uzvraćati
lagani lepet leptirovih krila
i osećati šta oseća cvet.

Krhki su oni k'o i druga bića,
a moraju u isti mah da budu
dorasli snazi najvećoj (inače
izbranje ne bi ni palo na njih!).
Gde drugi cvile, njihova je dužnost
da kažu ritam udaraca i da
iskuse kamen na dnu bića svog.

K'o trajni pastir moraju da stoje;
on iz daleka izgledati može
tužan, al' što se više približavaš
osećaš jače koliko on bdi.
K'o zvezda hod za njega, tako njima
sve mora biti poznato i blisko
što ćutke raste i kruži kroz noć.

Oni i u snu stražare: od snova
i postojanja, od plača i smeha
smisao tka se... I kada ih skoli
te ophrvani klonu prema tlu,
i kad pred smrću i životom kleknu,-
u pravom uglu njihovog kolena
tad novu meru zadobija svet.

 

Rilke

 (B.Živojinović)

Link to comment
Share on other sites

Sumatra

 

Sad smo bezbrižni, laki i nežni.
Pomislimo: kako su tihi, snežni
vrhovi Urala.

Rastuži li nas kakav bledi lik,
što ga izgubismo jedno veče,
znamo da, negde, neki potok,
mesto njega, rumeno teče!

Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,
dušu nam uvija, sve tešnje,
beskrajnim mirom plavih mora,
iz kojih crvene zrna korala, kao,
iz zavičaja, trešnje.

Probudimo se noću i smešimo, drago,
na Mesec sa zapetim lukom.
I milujemo daleka brda
i ledene gore, blago, rukom.

 

Miloš Crnjanski

 

https://sinhro.rs/milos-crnjanski-sumatra-i-objasnjenje-sumatre/

 

 

PS

https://www.poezijanoci.com/

 

 

 

Edited by Dragan
  • Like 2
Link to comment
Share on other sites

Ako voliš

 

Ako voliš,

pusti nek ljubav preuzme vlast,

nek preotme srce,

nek pomuti razum,

nek ukalja čast..

 

Trezan bi brinuo

da stvari ne krenu po zlu,

ako voliš samo dođi,

dođi i ostani tu..

 

Rumi

Edited by Dragan
  • Like 1
Link to comment
Share on other sites

Protestna pesma

 

Svašta umem.
Stvarno umem.
Samo – sebe ne razumem.
Ja, čuvao, ljudi ovce
tamo negde na kraj sveta,
mojoj deci kajmak smeta,
luk im smeta…
Sve im smeta.
Ja do škole pešačio
i po kiši i po snegu,
moje kćeri k’o knjeginje,
k’o da se u svili legu:
jednom šmrknu,
dvaput kinu
i beže u limuzinu.

Svašta umem.
Stvarno umem.
Samo – sebe ne razumem.
Ja krčio s ocem šumu.
Plik do plika dlan mi ospe.
Mome sinu – gospodinu
teško i da đubre prospe.
Kad mu mati nešto reži
mislim: žensko pa nek’ reži.
A on: odmah kupi stvari
i od kuće u svet beži.

Još mi žvrlja neka pisma
oproštajna,
puna bola.
Ispadnemo pred njim krivi
mi i škola.
Traži novac, kuka, moli
– nema čime stan da plati,
a ja šašav
pa ga pustim
da se mirno kući vrati.

I sve divno, divno umem
samo – sebe ne razumem.
Sve sam ovo za njih stek’o.
Niko hvala nije rek’o.
K’o da moram da se zboram
i da leđa večno krivim
zbog prinčeva i princeza.

K’o da samo zato živim.
A ja živim jer se nadam
da me i sad negde čeka
jedna šuma iz detinjstva
i vedrica vrućeg mleka,
i tišina ispod brega,
i plav lepet ptičjih krila,
i ogromne žute zvezde
kao što je moja bila.
Al’ putevi zatravljeni.
Nad njima se magle tope.
Odavno su zatrpane
moje bose dečje stope.

Išao sam i ja u svet
bez režanja,
bez bežanja.
Išao sam da odrastem.
Sad sve mogu.
Sad sve umem.
Ali šta mi sve to vredi
kad sam sebe ne razumem.

 

Miroslav Mika Antić

Edited by Dragan
  • Like 1
Link to comment
Share on other sites

  • 2 weeks later...
  • 2 weeks later...

Ti koja imaš nevinije ruke

 

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih

i koja si mudra kao bezbrižnost.

Ti koja umiješ s njegova čela čitati

bolje od mene njegovu samoću,

i koja otklanjaš spore sjenke

kolebanja s njegova lica

kao što proljetni vjetar otklanja

sjene oblaka koje plove nad brijegom.

 

Ako tvoj zagrljaj hrabri srce

i tvoja bedra zaustavljaju bol,

ako je tvoje ime počinak

njegovim mislima, i tvoje grlo

hladovina njegovu ležaju,

i noć tvojega glasa voćnjak

još nedodirnut olujama.

 

Onda ostani pokraj njega

i budi pobožnija od sviju

koje su ga ljubile prije tebe.

Boj se jeka što se približuju

nedužnim posteljama ljubavi.

I blaga budi njegovu snu

pod nevidljivom planinom

na rubu mora koje huči.

 

Šeći njegovim žalom. Neka te susreću

ožalošćene pliskavice.

Tumaraj njegovom šumom. Prijazni gušteri

neće ti učiniti zla.

I žedne zmije koje ja ukrotih

pred tobom biti će ponizne.

 

Neka ti pjevaju ptice koje ja ogrijah

u noćima oštrih mrazova.

Neka te miluje dječak kojega zaštitih

od uhoda na pustom drumu.

Neka ti miriše cvijeće koje ja zalivah

svojim suzama.

 

Ja ne dočekah naljepše doba

njegove muškosti. Njegovu plodnost

ne primih u svoja njedra

koja su pustošili pogledi

goniča stoke na sajmovima

i pohlepnih razbojnika.

 

Ja neću nikad voditi za ruku

njegovu djecu. I priče

koje za njih davno pripremih

možda ću ispričati plačući

malim ubogim medvjedima

ostavljenim u crnoj šumi.

 

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,

budi blaga njegovu snu

koji je ostao bezazlen.

Ali mi dopusti da vidim

njegovo lice, dok na njega budu

silazile nepoznate godine.

I reci mi katkad nešto o njemu,

da ne moram pitati strance

koji mi se čude, i susjede

koji žale moju strpljivost.

 

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,

ostani kraj njegova uzglavlja

i budi blaga njegovu snu.

 

Vesna Parun       

 

https://www.poezijanoci.com

  • Love 1
Link to comment
Share on other sites

  • 4 weeks later...

Kad mi dođe da idem,
mnogo moram da idem.
Nije važno kuda ću.
Nije važno dokle ću.
Došlo mi je da idem
i ja idem kao lud
- unutra u mene.

Vetar mi je gudalo.
Ja sam violina.
Vetar svira na meni
u „E“ žicu kad plačem,
u „E“ žicu kad pevam,
u „E“ žicu kad sanjam,
jer ja nemam drugu žicu
osim „E“
- unutra u mene.

Za travu se tabanima hvatam
da me vetar nikud ne oduva.

Al kad dođe da idem,
strašno moram da idem.
Nije važno kuda ću.
Nije važno zašto ću.

Krv se sva u žeravicu pretvori.
Nebo dlanom poravnava puteve.
Široko me kiše zaobilaze.
Obuva mi sunce žute cipele.
Kad mi tako strašno mnogo dođe
samo idem, idem kao lud
- unutra u mene.

 

Miroslav Mika Antić

  • Like 1
  • Love 1
Link to comment
Share on other sites

  • 3 weeks later...

KISEONIK U ČVRSTOM STANJU

 

A malo dalje grobovi

 

I kiridžije na kolima

promiču kraj slepih prozora,

dozivajući se i psujući

tovarne konje...

Kao u nekoj staroj pesmi...

 

Ti kameni prozori

slepi kao bokvica

ili noćurak – što ostaju

u slici nestajanja

 

što još malo dopire iz

zakutka svesti...

Pa se ugasi kao ta svest

bez da će se ikad više

ukresati da obasja

skoro pa večni predeo...

 

Kašalj noćnika

i očajnikov leš pod zemljom

kao u rečniku

koji će zauvek

ostati sklopljen

 

U čistom kiseoniku...

 

Vasa Pavković

  • Like 2
Link to comment
Share on other sites

  • 2 weeks later...

Upropastilo me ovo lepo vreme!

Po ovakvom vremenu sam dao otkaz u zemljišnom katastru.

Po ovakvom vremenu sam se navikao na duvan.

Po ovakvom vremenu sam se zaljubio!

Po ovakvom vremenu sam zaboravio da odnesem kući hleba i soli.

Po ovakvom vremenu se uvek vraćala potreba da pišem pesme.

Upropastilo me ovo lepo vreme!

 

Orhan Veli Kanik

Edited by DameTime
  • Like 4
  • Love 1
Link to comment
Share on other sites

DA LI PJESNIK PIŠE PJESME

Da li pjesnik piše pjesme

ili pjesnik pjesnik jest?

Ako pjesnik piše pjesme,

je li pjesnik dok ih piše?

Što je pjesnik kad prestane,

kad ne piše pjesme više?

Što je pjesnik prije pjesme,

poslije pjesme, usred stiha?

Što je kada muza muči,

kad olovka leži tiha?

Ako pjesnik pjesnik jest,

mora l' pjesmu ikad sročit'

il' je bolje da pjesništvo

nikad u riječ ne pretoči?

Da li činiš zato što si

ili jesi plod činjenja?

Hoće l' krepat pod skalpelom

pjesništvo od tumačenja?

Pola ure pjesmu slažem

i na kraju – niš' ne kažem!

 

Darko Macan

  • Like 4
Link to comment
Share on other sites

  • 2 weeks later...

kad dođe septembar

setim te se

kao slučajno

kad dođe septembar

na um mi padnu

jedno stepenište

jedan pogled

i jedan osmeh

kad dođe septembar

prošetam tvojom ulicom

tamo gde je jedan pesnik

ljubio jednu kneginju

popijem kafu

i zamišljam kako zajedno

posmatramo ovaj zalazak sunca

 

kad dođe septembar, A.M.(2022)

  • Like 3
  • Love 1
Link to comment
Share on other sites

Vilijam Blejk - Tigar

 

Tigre, tigre, svijetli plame 
U dubini šumske tame, 
Koja vječna ruka svlada 
Silu tvoga strašnog sklada? 

 

Iz kog pakla il' nebesa 
Plam je očinjeg ti krijesa? 
Koja krila su ga snijela? 
Koja zgrabi ruka smjela? 

Koja spretnost, koja sila 
Satka mrežu tvojih sila? 
I od srca prvog zvuka 
Koja drhtnu noga, ruka? 

Kakav bat? Kog lanca sila? 
Koja peć tvoj mozak slila? 
Koji viganj? I tko smije 
Da se s tvojom pandžom bije? 

Kad su prve zvijezde sjale, 
Suzama svod osipale, 
Jel' se smješko na to djelo 
On što stvori janje bijelo? 

Tigre, tigre, svijetli plame 
U dubini šumske tame, 
Koja vječna ruka svlada 
Silu tvoga strašnog sklada?

 

Hrvatski prepev pesme je za klasu bolji od sklepanog srpskog, koji se može naći na internetu. 🤔

  • Like 2
Link to comment
Share on other sites

Fransoa Vijon - Balada Obešenih

Čujte me braćo, vi sutrašnji ljudi,
Milostivo srce imajte za nas,
Jer praštajuć nama ovaj život hudi,
Bog i duši vašoj podariće spas.
Gledajte, visimo šestorica nas:
Naše gojno meso, avaj, sada gde je?
Trulo i proždrano odavno već sve je,
A prah i pepeo biće naše kosti.
Stoga nek zlu našem niko se ne smeje,
Već molite Boga da nam dušu prosti!

Ako vas zovemo, vi se ne gnušajte,
Što nas pravda smače radi dela zlih,
Jer svi ljudi nisu jednaki, to znajte,
I geše jer pamet luda je u njih:
Zato molite se u ovaj čas tih
Skrušeno svi sinu Marijinom sjajnom
Da nas štiti svojom milošću beskrajnom,
A da nas sačuva od paklenih zlosti.
Mrtvi smo, mir dajte našem telu vajnom
I molite Boga da nam grehe prosti!

Ispirala kiša nas je mnoge dane,
I spržio sunca žestokoga plam:
Oči su nam kljunom iskljuvale vrane
Iščupale bradu i obrva pram.
Nikad, nikad vetar mira ne da nam,
Već nas po svom ćefu ljulja na sve strane,
Čas tamo čas amo, kao suve grane,
A ko naprstak ptice će nas izbosti.
Nek se svako našeg života okane
I molite Boga da nam grehe prosti!

Hriste, čija milost celim svetom vlada,
Sačuvaj nas grešne od ognjenog ada:
Nit smo mu dužnici niti radi gosti.
Ne smejte se, braćo, radi naših jada
Već molite Boga da nam grehe prosti!
 

 

 

Edited by drgnk
Link to comment
Share on other sites

Edgar Alan Po - Anabel Li

 

U carstvu na žalu sinjega mora
pre mnogo leta to bi
življaše jednom devojka lepa
po imenu Anabel Li
i samo joj jedno beše na umu:
to da se volimo mi.

 

U carstvu na žalu sinjega mora
deca smi bili mi,
al volesmo se više no iko
ja i Anabel Li
ljubavlju s koje su patili žudno
nebeski anđeli svi.

 

I zato, u carstvu na morskom žalu,
pradavno ovo se zbi:
dunu silni vetar sa neba,
sledi mi Anabel Li;
i dođoše od mene da je odnesu
njezini rođaci svi,
u grob na morskom je spustiše žalu
da večni sanak sni.

 

Anđele je zavist morila što su
tek upola srećni ko mi:
da! Zato samo (kao što znaju
u onome carstvu svi)
dunu vetar s neba i sledi
i ubi mi Anabel Li.

 

Ali mi nadjačasmo ljubavlju one
što stariji behu no mi
što mudriji behu no mi
i slabi su anđeli sve vasione
i slabi su svi podvodni duhovi zli
da ikad mi razdvoje dušu od duše
prelepe Anabel Li:

 

Jer večite snove, dok mesec sjaj toči,
snivam o Anabel Li;
kad zvezde zaplove, svud viđam ja oči
prelepe Anabel Li;
po svu noć ja tako uz dragu počivam,
uz nevest svoju, uz život svoj snivam,
u grobu na žalu, tu ležimo mi,
a more huči i vri.

 

Edited by drgnk
  • Like 1
Link to comment
Share on other sites

Сергеј Јесењин – Покојнику


 

Већ сандук затварају чврсто,
Занавек да те одсад скрива,
И земљи дају те, под крстом,
Без осећања где се снива.

Нем ћеш нам остати из таме
Кад скупимо се над тим гробом,
А руке наше, као саме,
Венце ће слагати над тобом.

Над тобом биће цвет до цвета,
Гроб ће ти сјати као престо,
Твој тужни одлазак са света
Спомињаћемо, веруј, често.

Почивај мирно, драги друже,
И долазак наш чекај само.
Потрпећемо зло ми дуже,
Па ћемо брзо и ми тамо.

Link to comment
Share on other sites

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!

Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.

Sign In Now
×
×
  • Create New...