Zivot i standard u SFRJ

[Angelia]

1 hour ago, melankolic said:

Čekaj, u kojoj zemlji su završavali fakultete (a kasnije se zahvaljujući tim diplomama i zapošljavali na Zapadu) ovi što su ‘83. kupovali osnovne prehrambene proizvode na tačkice, ovi balkanski Ameri što se ne sećaju da je OPEC uveo embargo na izvoz nafte u USA ( https://www.thebalance.com/opec-oil-embargo-causes-and-effects-of-the-crisis-3305806 ) pa su morali i Amerikanci da se stisnu oko goriva?

 

Aha uveo i embargo na deterdzent @#&!?$  Ili je nestasica 80tih ipak bila zato sto je SFRJ bankrotirala pa nije bilo zajmova?

3 hours ago, Constantin said:

Koje niko ne spori....to što je radio Goli otok ne znači da je Niško pivo loše.

 

Sto opet nema veze sa standardom, mislim nisko pivo, a Goli Otok ipak ima veze sa kvalitetom zivota.

[Džudi]

2 hours ago, Amigo said:

Nije mi bilo tesko da nazovem malo starije od mene i da ih pitam u vezi toga i dobio sam odgovor da nikakvih bonova za kafu nije sigurno bilo tamo gdje sam ja zivio.

 

Amigo, izvini što ponovo idem u offtopic..Niko ovde nije spomenuo bonove za kafu. 

 

 

 

 

 

 

[mrd]

Sasvim je moguce da su ovi navodni bonovi iz osamdesetih bili za neke ugrozene slojeve stanovnistva, nesto sto postoji cak i u Americi i zove se food stamps, mada ne vjerujem da je to bilo nesto znacajno, jer u SFRJ je socijalna pomoc bila na zalost nikakva.
Nije mi bilo tesko da nazovem malo starije od mene i da ih pitam u vezi toga i dobio sam odgovor da nikakvih bonova za kafu nije sigurno bilo tamo gdje sam ja zivio.

U pravu si u SFRJ su svi bili siromašni, ali su neki bili više drugovi!

Sent from my LM-G710VM using Tapatalk

[Amigo]

6 hours ago, Stiletto said:

Bonovi za raznu robu iz 1983. Jedan kupon mesečno za kupovinu određene količine. Količina se menjala periodično. Kuponi "rezerva" su služili za robu koja se tek naći na restrikcijama. Prvo je na tu listu dospeo šećer. Sledeće edicije bonova su imale kupone za šećer i dva reda rezervnih kupona. Popularno se ova kartica sa kuponima zvala DUŠKO (deterdžent, ulje, šećer, kafa, ostalo).

 

 

Izvini @Stilettona ponovnom qvotovanju.

 

3 minutes ago, Devojka Luke Razića said:

 

Amigo, izvini što ponovo idem u offtopic..Niko ovde nije spomenuo bonove za kafu. 

 

Ma nije off topic nikako, Evo pogledaj gore iznad bon za kafu. Neko je dopisao 1983, pa sepodrazumeva da je to bilo 1983 godine, medjutim ja se toga uopste ne sjecam, a ni niko drugo u nekom privatnom raspitavanju, ne sjeca se niko.

[Constantin]

20 minutes ago, Angelia said:

Aha uveo i embargo na deterdzent @#&!?$  Ili je nestasica 80tih ipak bila zato sto je SFRJ bankrotirala pa nije bilo zajmova?

Sto opet nema veze sa standardom, mislim nisko pivo, a Goli Otok ipak ima veze sa kvalitetom zivota.

Statistički gledano, više je bilo korisnika Niške pivare nego Golog otoka....nije baš sve u statistici, zar ne ?

[Amigo]

2 minutes ago, mrd said:

U pravu si u SFRJ su svi bili siromašni, ali su neki bili više drugovi!

 

@mrd, druze stari, ja se nisam bavio nikada politikom, niti iko iz moje porodice, cak sta vise, jedan dio je po americki bio selfemployed, ugostitelji, kamiondzije, trgovci, nisam bio ni clan partije, niti me je to interesovalo.

To sto sam bio zadovoljan svojim zivotom i pored svih tih mana drustva, koje je trebalo reforme, kao suva zemlja kisu, nije valjda neki grijeh.

 

[melankolic]

Ne da su bankrotirali nego su imali para za Jezdu i Dafinu a i još koji rat pride.
Tih antijugoslovenskih priča smo se naslušali na svim stranama. Čudi me da je neko i preživeo u tom sfrj kazamatu.

[mrd]

Statistički gledano, više je bilo korisnika Niške pivare nego Golog otoka....nije baš sve u statistici, zar ne ?

Zašto su ljudi pili pivo, a zašto išli na goli otok?
[emoji14]

Sent from my LM-G710VM using Tapatalk

[Constantin]

1 minute ago, mrd said:

Zašto su ljudi pili pivo, a zašto išli na goli otok?


Sent from my LM-G710VM using Tapatalk
 

Sad mogu da se pravim nevešt, kao pojedinci, pa da kažem da je u oba slučaja bilo do osveženja, međutim, kao što rekoh, nije sve u brojkama. Kako ono kažu, postoje male laži, velike laži i statistika 

[Darth Bane]

Pa kaze : 

" ...Imovina je oduzimana posle Drugog svetskog rata na nekoliko načina. Najčešće konfiskacijom kao kaznenom merom. Tako je oteto 80 odsto državnog industrijskog kapitala u ono vreme, tvrdi Cvetković. "Najefikasnije optužbe bile su po osnovu kolaboracije. Kasnije se prešlo na optužbe za špijunažu, opiranje otkupnim obavezama itd. Potom je kapital uziman Prvom nacionalizacijom 1946, Drugom nacionalizacijom 1948, kada su oduzeta sitna i srednja preduzeća pa čak neke zanatske radnje. To je bila najoštrija mera nacionalizacije u Istočnoj Evropi (verovatno da bi se opovrgle Staljinove optužbe o toleranciji na buržoaziju). Konačno, stanovi i građevinsko zemljište uzeti su Trećom nacionalizacijom 1958. godine..."

[GlennGould]

Tema je zaključana usled mnogobrojnih reporta i degradiranja svake smislene diskusije. Imamo dve ekipe, navijače koji se prepucavaju i vuku sudiju za pištaljku.

 
Hvala na razumevanju i strpljenju. 

 

[GlennGould]

OK idemo redom.

Prvo sto bi ModTim F Vox zeleo da se razume u vezi ove teme je da se ona, s'razlogom, nalazi na PDF Drustvo, a ne na Politici.

U skladu sa pokazanim nerazumevanjem njene sustine, smatramo za potrebnim da preciziramo da se ona ne zove "da li mi/nam je bilo dobro u SFRJ", "ko nas bre to zavadi" itd. niti da se ona treba baviti razlozima za raspad Jugoslavije. Dakle, pisite o vasim licnim iskustvima, podjebavajte se lepim/losim uspomenama i anekdotama, iznosite sud o kvalitetu tog zivota i drustva i uvazite da niste merodavni da drugima zabranjujete potpuno suprotna zivotna iskustva koja su dovela do oprecnog stava spram tog razdoblja.

 

Drugo sto bi ModTim F Vox zeleo da se razume generalno je da je referiranje na forum B92 i iznosenje osobnih podataka sa istog, te spekulacija o ubedjenjima na osnovu tih konjektura i posledicno podmetanje strogo kaznjivo.

 

Trece sto bi ModTim F Vox zeleo da se razume je da navlacenje na ban, urgiranje kod Moderacije multiplikacijom istovetnih reporta, ili flejmovanje spekulacijom odnosno sve one radnje koje nisu u svrsi razvoja diskusije, vec iskljucivo namenjene licnom obracunu, kopanju jama i miniranju potencijalnih sagovornika - nisu metodi/sredstva koje ovaj forum zeli negovati.

 

U skladu sa gorenavedenim principima, mnogobrojni upisi su obrisani ili editovani, a sledecim pojedincima su odredjene i kaznene mere:

@Denis Jasharevic 7 dana 

@Amigo 48h

@I, Ja Sam Laki 24h

 

 

[Don Juan]

18 hours ago, Amigo said:

Sasvim je moguce da su ovi navodni bonovi iz osamdesetih bili za neke ugrozene slojeve stanovnistva, nesto sto postoji cak i u Americi i zove se food stamps, mada ne vjerujem da je to bilo nesto znacajno, jer u SFRJ je socijalna pomoc bila na zalost nikakva.

Nije mi bilo tesko da nazovem malo starije od mene i da ih pitam u vezi toga i dobio sam odgovor da nikakvih bonova za kafu nije sigurno bilo tamo gdje sam ja zivio.

Bonovi su deljeni, koliko se ja sećam (a bio sam mnogo mali, tako da nešto možda i pogrešim), za deficitarnu robu - ulje, brašno, šećer, benzin....Koliko znam delili su se preko sindikata, kako i kome, ne znam.

[Stiletto]

Ovde u Beogradu su deljeni svim porodicama, preko mesnih zajednica. Baš onakvi žuti kao što sam već okačio. Tad sam imao 13-14 godina i odlično se sećam. Za ostale gradove, ne znam.

[GlennGould]

 

Mnogi ne znaju da je bivša država doživjela bankrot. Iako službeno to nikada nije objavljeno, po svemu smo 80-e godine proživjeli u propaloj ekonomiji.

...

     "Jugoslaviji se to dogodilo 1982. iako to nikada nije službeno objavljeno. Činjenično je stanje bilo takvo da je bivša država zaista bankrotirala. Teško je zamisliti nekoga tko bi o tome kvalificiranije progovorio od samog pokojnog Stipe Šuvara. On je u jednom intervjuu Radiju Slobodna Evropa o toj kobnoj godini rekao sljedeće: - To je bilo veliko posttitovsko vrijeme, doba velikih previranja u Jugoslaviji i ekonomske krize. Naftna kriza je strašno pogodila Jugoslaviju. Već se tada trošilo 12 do 13 milijuna tona godišnje nafte, a Jugoslavija je htjela sve zasnivati, svu svoju industriju na do tada jeftinoj nafti. Cijena nafta je onda strašno skočila na svjetskom tržištu, slijedila je oskudica deviza i nafte, a to je prouzročilo i sekundarnu krizu nekih elementarnih proizvoda, a ne samo da se neko vrijeme vozilo automobile po pravilu par - nepar. Bila je oskudica deterdženata, toalet-papira i nekih trivijalnih artikala - govorio je tada Šuvar. jugoslavija | Autor : Povjesničar i predavač hrvatske i europske povijesti na Sveučilištu Jurja Dobrile u Puli Igor Duda u svojoj knjizi "Pronađeno blagostanje" na vrlo razumljiv način objašnjava kako je do krize uopće došlo. Video Player is loading. Prema njemu, začetak potrošačkoga društva u Jugoslaviji započeo je još 1958. godine Kardeljevim Programom Saveza komunista Jugoslavije. Navodi kako se više analitičara tijekom osamdesetih složilo kako je do kretanja nizbrdo došlo zbog neusklađenosti gospodarskog i političkog sustava, kontradikcije koju je izazvalo spajanje dvaju načela: gospodarski sustav temeljio se na samoupravljanju, a politički na vertikalnoj subordinaciji i monopolu. Tržišni socijalizam doveo je do jačanja skupine nazvane tehnomenadžeri pa poslije 1972. dolazi do zaokreta uslijed kojega dogovorna ekonomija potiskuje načelo tržišta, piše Duda. U svjetskim su razmjerima sedamdesete godine obilježile dvije naftne krize, a ponašanje jugoslavenskog gospodarstva u međukriznom razdoblju umnogome je odredilo sudbinu zemlje u osamdesetima. Prvu krizu iz 1973.-1974. Jugoslavija nije osjetila jer je stigla jeftina nafta iz Libije, ali problemi su nastali tijekom druge krize 1979.-1980. Duda objašnjava kako su te prijelomne 1980. na naplatu stigli troškovi burnog razvoja jer dugotrajan kvantitativan rast nije uspijevao postići zadovoljavajuću kvalitetu. Brzu deagrarizaciju, ekstenzivan rast investicija i zaposlenosti pratili su spor rast proizvodnosti te nedostatak intenzivnoga rasta s djelotvornom upotrebom resursa i novih tehnologija, što je dovelo do smanjene konkurentnosti u inozemstvu i deficita u bilanci plaćanja koja se pokrivala sve većim vanjskim zaduživanjem. Krediti i nove emisije novca pokrivali su investicije koje su nastojale ostvariti dugoročnim planovima predviđenu nerealno visoku stopu rasta, objašnjava Duda. Od polovice sedamdesetih (dakle od novog Ustava 1974., op.a.) samostalno su se mogle zaduživati i republike, što je ubrzavalo njihov razvoj, no svaka se republika ponašala kao da će dug u ime federacije vraćati netko drugi. Proizvodnja i potrošnja bile su iznad realnih mogućnosti, a njihov rast bio je utemeljen na sredstvima iz inozemstva koja su prelazila kreditnu sposobnost zemlje, gospodarstva i stanovništva, objašnjava Igor Duda. Poznati su podaci i priča o rastu zaduženja kojem nije bio krivac samo porast cijena nafte. Brojni javni izvori jasno navode porazne brojke koje se vječito citiraju u bilo kojoj analizi. Na početku zaduživanja Jugoslavije cijena kapitala bila je veoma povoljna. Na svjetskom tržištu novca kamatna se stopa kretala 1975. 5,8%, 1976. 5,1%, 1977. 5,5%. Dotad su dugovi Jugoslavije narasli na devet i pol milijardi dolara. Kapital se nudio u neslućenim razmjerima koji su i iskorišteni. Potkraj 1978. zbio se radikalni preokret na tržištu novca i kapitala. Vlada SAD-a promijenila je monetarnu politiku zadržavši i dalje kontrolu nad emisijom novca, a ispustivši kontrolu nad kamatama koje su u 1978. skočile na 8,8%, u 1979. na 12,1%, u 1980. na 14,2%, a u 1981. na 16,8%. Cijena se kapitala povećala gotovo trostruko. Bio je to znak za uzbunu, znak da se prekine daljnje uzimanje kredita. Rukovodstva su postupila suprotno. Dugovi su rasli: 1977. 9,540 milijardi dolara, 1978. 11,833 milijardi, 1979. 14,952 milijardi, 1980. 18,395 milijardi, 1981. 20,804 milijardi dolara. U godinama vrtoglavoga skoka kamata dug se povećavao za više nego dvostruko. Trgovinski deficit ubrzano je rastao: 1977. iznosio je 4.376 milijuna dolara, 1978. 4.315 milijuna, 1979. 7.225 milijuna, pokrivenost pak uvoza izvozom padala je: sa 66,2% u 1976. na 54,6% u 1977. i na 48,5% u 1979. Zaduživanje i ulaganje osjetilo se u povećanju životnog standarda pa je i realna vrijednost plaće u drugoj polovici sedamdesetih dosegnula najviše vrijednosti u povijesti Jugoslavije. Kardelj je upozoravao na opasnosti vanjskog zaduživanja, no Tito se odupirao restriktivnim mjerama. Građani su dobro zarađivali i živjeli, no dugoročno je to bila samoubilačka politika zbog koje se Jugoslavija s kraja sedamdesetih činila Potemkinovim selom. Investicijski val sedamdesetih događao se dok su sve razvijenije zemlje poslije prve ratne krize usporavale proizvodnju i zapošljavanje te smanjivale investicije i potrošnju. Potkraj 1979., uoči izbijanja krize, savezna vlada je odlučila devalvirati dinar za oko 30% kako bi stimulirala izvoz, a poskupila uvoz kao odgovor na katastrofalni trgovinski deficit i goleme otplate dugova. Tito uoči smrtne bolesti nije odobrio devalvaciju jer nije podnosio da pada međunarodni ugled zemlje, rekavši delegaciji savezne vlade i: "... lako je vama devalvirati. To se može i s pola mozga, a gdje vam je bila pamet da ste dopustili da do toga uopće dođe."

 

Bankrot Jugoslavije: Ekonomski krah 1982. koji nikad nije službeno objavljen

 

     "Mjesec dana nakon Titove smrti, savezna vlada je devalvirala dinar za 30%, a zatim će se devalvacije redati jedna za drugom sve do raspada Jugoslavije. Izlaz je trebala pronaći savezna komisija koja je 1981. do 1983. pripremala dugoročni program ekonomske stabilizacije. Baveći se budućim razvojem, DPES je otkrio i uzroke gospodarskoga stanja u kojem se Jugoslavija našla na početku osamdesetih: Sagledavanje opasnosti od takvog ekstenzivnog razvoja i njegovih ograničenih mogućnosti moglo je biti odlagano sve dok nisu presušili predimenzionirani izvori potrošnje i dok korištenje inozemnih zajmova nije dostiglo i premašilo naše mogućnosti. Početkom 1980. Jugoslavija je postala član MMF-a, a 1981. je dobila najveći kredit ikad dan od te organizacije. Neki, poput stručnjaka srbijanskog ekonomskog magazina Biznis i financije, smatraju kako postoji konkretan trenutak u povijesti kada se dogodio konačan slom. Tijekom dvije godine (1980. do 1982.) ondašnja Narodna banka Jugoslavije i ovlaštene banke razvile su metode obnavljanja stranog zaduženja – kratkoročnim kreditima financiranje dospjelih otplata po dugoročnim kreditima. To je bio objektivno rizičan mehanizam kojem je mogao naškoditi i mali poremećaj. On se dogodio u ožujku 1982. godine – otplata po jednom većem kreditu od konzorcija stranih banaka bila je manja za neki jednocifreni postotak, ali to je bilo dovoljno da na prenapetom financijskom tržištu izazove ulazak SFRJ u dužničku krizu. Svjetski financijski faktori do tada su već imali dovoljno iskustva s dužnicima u kašnjenju širom svijeta. Poslije priprema u preostalom dijelu 1982. godine, tijekom 1983. godine na djelu je bila ’’petonoga životinja’’ (Five legged animal) – Svjetska banka, MMF, Banka za međunarodna plaćanja, Pariški klub i Londonski klub, čijim su aranžmanima reprogramirani postojeći dugovi ili odobreni novi namjenski krediti za podršku proizvodnje za izvoz. Bez obzira na to što je strani dug postao uredan, SFRJ je kao dužnik na međunarodnom novčarskom tržištu doživjela znatan pad ugleda i nova zaduženja izvan navedenih aranžmana bila su opterećena višim troškovima. Vlada je vodila politiku stabilizacije i smanjenja vanjskog duga, koja se u praksi sastojala od teških mjera štednje – tzv. šok tretmana. Uvoz je ograničavan stvarajući nestašice potrošnih dobara, koje se pamte kao uvođenje ograničenja goriva (40 litara po vozilu mjesečno – bonovi), ograničenje korištenja automobila do šest dana u tjednu na osnovu zadnjeg broja na registracijskoj pločici (par-nepar sustav), teška ograničenja na uvoz robe i plaćanje depozita po izlasku iz zemlje. Bilo je nestašice kave, čokolade (koju je zamijenila šećerna tabla) i deterdženta za pranje. Tijekom nekoliko suhih ljeta, Vlada, nesposobna za uvoz električne energije, bila je prisiljena uvesti restrikcije. Zatim, 1983. i 1984. Jugoslavija je nastavila s pregovorima o kreditiranju sa 600 zapadnih banaka kao i s MMF-om. MMF je zahtijevao od Vlade Jugoslavije da nametne smanjenje plaća nerentabilnim poslovima, da ukine kontrolu cijena, da povisi kamatne stope i da devalvira dinar za 25%. Veće banke bile su potpomognute stranim kreditima i dana im je uloga da zatvaraju manje nesolventne banke koje su davale zajmove neprofitabilnim poslovima. To je bio pokušaj da se nosi s većim strukturalnim problemima jugoslavenske ekonomije – njezine financijske institucije bile su potpuno povezane s industrijom tako da su mnoga poduzeća, posebno ona s politički moćnim gazdama, mogla sama štampati novac osiguravajući si bezgranične kredite. Od Jugoslavije se očekivalo da izvede istočnoeuropsku varijantu "anti-inflacijskih" mjera provedenih u SAD-u i zapadnoj Europi. Vratimo se opet Stipi Šuvaru i njegovu govoru u sarajevskom Domu omladine 1989. – Gradilo se u ovoj zemlji previše i mnogo, bez sigurnog tržišta, napamet, na ledinama; glavno je bilo da se ugleda dimnjak i da se dobije bilo kakvo radno mjesto, a nije propadalo ništa osim sitnih pogona, sva tzv. velika industrija i privreda je spašavana, socijalizacijom gubitaka, štampanjem novca i svim oblicima fiktivnog poslovanja. […] Dakako, tu je onda i veliki vanjski dug. Kao što znate, uspjeli smo reprogramirati značajan dio naših dugova. Mnogo veći problem od njihovog vraćanja je taj što Jugoslavija nema što izvoziti na svjetsko tržište a da bi pri tom zarađivala, a ne gubila. […] Nismo još ''likvidirali'' višak agrarne radne snage klasičnog tipa, a pristigle su nove generacije koje su dobro obrazovane i neće da idu u rutinske i teške poslove po svaku cijenu, posebno za ono za što su se obrazovale – rekao je u tom govoru Šuvar."

...

Pročitajte više na: https://www.vecernji.hr/premium/bankrot-jugoslavije-ekonomski-krah-1982-koji-nikad-sluzbeno-nije-bio-objavljen-958472 - www.vecernji.hr

[FrediB]

CIA estimates in 1990

GDP (Nominal) per Capita data in 1990, with some countries only GNP (Nominal) was provided by the CIA World Factbook.^[1]

 

No.	Country (or dependent territory)	GDP per capita 1990
1	Bermuda	$23,000
2	United States	$21,082
3	Canada	$19,600
4	Norway	$17,900
5	Switzerland	$17,800
6	Luxembourg	$17,200
7	Qatar	$17,070
8	Iceland	$16,200
9	Sweden	$15,700
10	Japan	$15,600
11	Germany	$15,300
12	Finland	$15,000
13	France	$14,600
14	Denmark	$14,300
14	United Kingdom	$14,300
14	Australia	$14,300
15	Italy	$14,000
15	Faroe Islands	$14,000
16	Netherlands	$13,900
17	Belgium	$13,700
18	Austria	$13,600
19	United Arab Emirates	$11,680
20	New Zealand	$11,600
21	Kuwait	$10,500
22	Singapore	$10,300
23	Spain	$10,100
24	Aruba	$10,000
24	Hong Kong	$10,000
24	Nauru	$10,000
24	Cayman Islands	$10,000
25	The Bahamas	$9,875
26	German Democratic Republic	$9,679
27	Brunei	$9,600
28	Soviet Union	$9,211
29	Northern Mariana Islands	$9,170
30	United States Virgin Islands	$9,030
31	Greenland	$9,000
32	British Virgin Islands	$8,900
32	Ireland	$8,900
33	Israel	$8,700
34	Czechoslovakia	$7,878
35	Guam	$7,675
36	Isle of Man	$7,573
37	Bahrain	$7,550
38	Portugal	$6,900
39	French Polynesia	$6,400
40	Macau	$6,300
41	Hungarian People's Republic	$6,108
42	Cyprus	$6,100
43	Oman	$6,006
44	Taiwan	$6,000
45	New Caledonia	$5,810
46	People's Republic of Bulgaria	$5,710
47	Greece	$5,605
48	Puerto Rico	$5,574
49	Antigua and Barbuda	$5,550
50	Netherlands Antilles	$5,500
51	Yugoslavia	$5,464
52	Libya	$5,410
53	Barbados	$5,250
54	American Samoa	$5,210
55	Malta	$5,100
56	Turks and Caicos Islands	$5,000
57	Saudi Arabia	$4,720
58	South Korea	$4,600
59	Polish People's Republic	$4,565
60	Gibraltar	$4,450
61	Reunion	$4,290
62	Montserrat	$3,780
63	Seychelles	$3,720
64	Martinique	$3,650
65	Socialist Republic of Romania	$3,445
66	Anguilla	$3,350
67	Guadeloupe	$3,300
68	St. Kitts and Nevis	$3,240
69	French Guiana	$3,230
70	Suriname	$3,215
71	Gabon	$3,200
72	Trinidad and Tobago	$3,070
73	Uruguay	$2,950
74	Venezuela	$2,700
75	Brazil	$2,500
76	South Africa	$2,380
77	Malaysia	$2,270
78	Trust Territory of the Pacific Islands	$2,260
79	Algeria	$2,235
80	Argentina	$2,217
81	Cook Islands	$2,200
82	Mexico	$2,165
83	Cuba	$2,000
84	Chile	$1,970
84	Paraguay	$1,970
85	Iraq	$1,940
86	Mauritius	$1,910
87	Iran	$1,800
88	Jordan	$1,760
89	Fiji	$1,750
90	Panama	$1,648
91	Costa Rica	$1,630
92	Botswana	$1,600
93	Syria	$1,540
94	Grenada	$1,535
95	Jamaica	$1,529
96	Federated States of Micronesia	$1,500
96	Marshall Islands	$1,500
97	Dominica	$1,408
98	Turkey	$1,350
99	St. Vincent and the Grenadines	$1,305
100	Belize	$1,285
101	St. Lucia	$1,258
102	Namibia	$1,245
103	North Korea	$1,240
104	People's Socialist Republic of Albania	$1,200
105	Guatemala	$1,185
106	Thailand	$1,160
107	Colombia	$1,110
108	Tunisia	$1,105
109	Djibouti	$1,070
110	El Salvador	$1,020
111	People's Republic of the Congo	$1,000
111	Niue	$1,000
111	West Bank	$1,000
112	Cameroon	$955
113	Ecuador	$935
114	Ivory Coast	$900
115	Papua New Guinea	$890
115	Honduras	$890
116	Morocco	$880
116	Mongolian People's Republic	$880
116	Peru	$880
117	Tonga	$850
118	Vanuatu	$820
118	Yemen Arab Republic	$820
119	Tokelau	$800
120	Dominican Republic	$790
121	Swaziland	$750
122	Egypt	$700
122	Lebanon	$700
123	Senegal	$680
124	Maldives	$670
125	Bolivia	$660
126	Gaza Strip	$650
127	Philippines	$625
128	Western Samoa	$615
129	People's Republic of Angola	$600
130	Tuvalu	$530
130	Zambia	$530
131	Mauritania	$520
132	Kiribati	$500
132	Solomon Islands	$500
133	South Yemen	$495
134	Cape Verde	$494
135	Wallis and Futuna	$484
136	Comoros	$475
137	Nicaragua	$470
137	Zimbabwe	$470
138	Central African Republic	$453
139	Indonesia	$430
140	Guyana	$420
141	Pakistan	$409
142	Togo	$405
143	India	$400
143	Ghana	$400
144	Liberia	$395
145	Haiti	$380
146	People's Republic of China	$370
147	Sri Lanka	$370
148	Kenya	$360
149	Guinea	$350
150	Sao Tome and Principe	$340
151	Sudan	$340
152	People's Republic of Benin	$335
153	Niger	$330
154	Rwanda	$325
155	Uganda	$300
156	Equatorial Guinea	$293
157	Burma	$280
158	Nigeria	$270
159	Burundi	$255
160	The Gambia	$250
161	Sierra Leone	$250
162	Lesotho	$245
163	Tanzania	$235
164	Mali	$220
165	Socialist Republic of Vietnam	$215
166	Somali Democratic Republic	$210
167	Democratic Republic of Afghanistan	$200
168	Bhutan	$199
169	Zaire	$195
170	Chad	$190
171	Malawi	$180
172	Bangladesh	$180
173	Burkina Faso	$170
174	Guinea-Bissau	$160
175	Nepal	$158
176	Madagascar	$155
177	Lao People's Democratic Republic	$150
178	People's Republic of Kampuchea	$130
179	People's Democratic Republic of Ethiopia	$130
180	People's Republic of Mozambique	$110

Edited December 10, 2019 by FrediB

[mrd]

Sad mogu da se pravim nevešt, kao pojedinci, pa da kažem da je u oba slučaja bilo do osveženja, međutim, kao što rekoh, nije sve u brojkama. Kako ono kažu, postoje male laži, velike laži i statistika 

Nema potrebe, ali jejasno da to nisu iste stvari.@GlennGould U slčajo SFRJ je skoro nemoguće odvojiti ekonomiju i politiku, pošto su ljudi iz ekonomskih razloga išli u politički bajbok.

Sent from my LM-G710VM using Tapatalk

[Foster]

Zasto se dozvoljava zahebancija i sprdanje oko golog otoka

[mrd]

1 hour ago, Foster said:

Zasto se dozvoljava zahebancija i sprdanje oko golog otoka

NIje to bila zajebancija, vec su se, kako sam ja razumeo @Constantin i pivo i goli otok desavali svakodnevno. To je ziva istina.

Normalnom coveku dansa to nema smisla, ali je to bilo kazes drugu da ima klempave usi i tokom noci, kao 90-ih sto su Seseljevi radili, pojede te mrak. :)

 

[Constantin]

2 minutes ago, mrd said:

NIje to bila zajebancija, vec su se, kako sam ja razumeo @Constantin i pivo i goli otok desavali svakodnevno. To je ziva istina.

Normalnom coveku dansa to nema smisla, ali je to bilo kazes drugu da ima klempave usi i tokom noci, kao 90-ih sto su Seseljevi radili, pojede te mrak. 🙂

 

Ostvro Sv. Grgur, kojeg niko ne pominje, a trebalo bi. 

 

P.S. Pročitah u jednom članku, na nekom portalu, da je Goli otok najsličniji po svojoj specifičnosti, Gvantanamu.

[vilhelmina]

6 hours ago, Don Laki Juan said:

Bonovi su deljeni, koliko se ja sećam (a bio sam mnogo mali, tako da nešto možda i pogrešim), za deficitarnu robu - ulje, brašno, šećer, benzin....Koliko znam delili su se preko sindikata, kako i kome, ne znam.

 

Uzimam ovaj post samo kao slagvort, inace ne vidim u njemu nista sporno.

Osamdesetih je bonove mogao deliti bilo koji drzavni organ, ukljucujuci i sindikate, ako je tako odluceno na lokalnom nivou. Trziste svakako nije bilo slobodno i vlast na razlicitim nivoima je mogla da kontrolise robu koja je bila poveravana drustvenim trgovackim preduzecima na dalju prodaju. Ocigledno je toga bilo u Beogradu, mozda i u ostalim gradovima Srbije, ali ne u ostatku Jugoslavije. Ja definitivno nikad nisam videla bonove za bilo sta osim za gorivo, a bila sam tada vec odrasla i pamtila bih da je bilo. Verovatno ni u Srbiji nije bilo neophodno to s bonovima za sve i svasta, osim ako ne verujemo u price o tome kako je bas Srbija tu bila potlacena, a svi ostali povlasceni na njen racun. Mozemo i da spekulisemo da li je to nekom bas odgovaralo, recimo da lokalni baja bude glavni u selu i deli bonove, pa svi drugi moraju da mu vracaju usluge. Ja se iz tog vremena secam medjusobnog optuzivanja, gde su potrosaci krivili proizvodjace i trgovce da namerno izazivaju nestasice da bi povecali cene, i obrnuto, da su drugopomenuti krivili  potrosace da bez potrebe prave kucne zalihe, zbog cega oni ne mogu da isporuce onoliko koliko ovi mogu da pokupuju. Licno mislim da su obe strane bile u pravu, i da su obe pojave u prilicnoj meri povecavale, ako ne bas direktno porizvodile, redove i nestasice.

 

Kako god, te bonove koje su osamdesetih izdavale neke opstine u Srbiji, ali ne i u ostatku Jugoslavije, nikako ne treba mesati s onim cuvenim "tackicama" za snabdevanje, bez kojih se gotovo nista nije moglo kupiti u prvim godinama nakon WWII. Te "tackice" su u to vreme funkcionisale u celoj zemlji, ali i drugde u Evropi. Za Svedsku znam da su se bonovi za hranu, odecu, obucu i jos ponesto koristili od 1940 do 1951. Kasnije je bilo restrikcija struje 1970 i ogranicene prodaje goriva 1973 i 1974. Sve u svemu, ako izuzmemo prve poratne godine, u Jugoslaviji robe siroke potrosnje od pedesetih godina pa nadalje, nije falilo. Ono cega je uvek bilo u manjku su firmirani, uglavnom luksuzni proizvodi, i naravno pare. Toga koliko god da se ima, uvek bi bilo dobro jos malo. Ali u Jugoslaviji srednja klasa definitivno nije bila siromasna, a ona je merilo standarda jednog drustva. To sto je bilo vrlo siromasnih, i sto zemlja nije bila ravnomerno razvijena, ne menja tu cinjenicu.

Edited December 10, 2019 by vilhelmina
slova

[Janne240]

Naravno tackice pripadaju periodu konfiskacije, nacionalizacije, dakle etatizacije nove postratovske vlasti 45-48.

Bonovi (za gorivo i robu) pripadaju periodu stabilizacije i restrikcija 80tih 3-4.

 

...to o potlacenosti Srbije, ili eksploataciji je bila najplodnija tezza za budjenje nacionalnog sovinizma pred godine raspleta, destrukcije.

 

@Angelia, nije relativizacija pojma siromastva, vec je siromastvo ili rezidualna kategorija ili konstantna (rezervoar radne snage) zavisno od tipa drustvenog sistema kapitalizma i socijalizma. Nema se sta  mnogo diskutovati o rasprostranjenosti i uocljivosti siromastva, danas ponaosob.

 

Klasni model SFRJ je bio troklasni ili cak cetvoroklasni (politokratija,(vojni i visoki funkcioneri), direktori javnih preduzeca , srednja klasa (birokratija, inzenjeri, lekari itd, pa tzv radnicka aristokratija i naposletku radni narod), dok je strukturni model Srbije umnogome blizi nepravilnom dvoklasnom...dakle zjapeci jaz izmedju tzv elita i svih ispod 500-1000 evrica.

4 hours ago, Constantin said:

Ostvro Sv. Grgur, kojeg niko ne pominje, a trebalo bi. 

 

P.S. Pročitah u jednom članku, na nekom portalu, da je Goli otok najsličniji po svojoj specifičnosti, Gvantanamu.

Godinama pojma nisam imao geografske gde je locirano ostrvo sve dok 2014. nisam imao prilike da u obilasku Gorskog Kotara i Rijeckog zaliva da je G.O. smesten zapravo tu ispod Kvarnera.

 

Stalno sam zamisljao ranije da je negde na Srednjem ili Juznom Jadranu poput Visa, duboko u zaledju brojnih ostrvskih arhipelaga.

[Darth Bane]

3 hours ago, vilhelmina said:

 

Uzimam ovaj post samo kao slagvort, inace ne vidim u njemu nista sporno.

Osamdesetih je bonove mogao deliti bilo koji drzavni organ, ukljucujuci i sindikate, ako je tako odluceno na lokalnom nivou. Trziste svakako nije bilo slobodno i vlast na razlicitim nivoima je mogla da kontrolise robu koja je bila poveravana drustvenim trgovackim preduzecima na dalju prodaju. Ocigledno je toga bilo u Beogradu, mozda i u ostalim gradovima Srbije, ali ne u ostatku Jugoslavije. Ja definitivno nikad nisam videla bonove za bilo sta osim za gorivo, a bila sam tada vec odrasla i pamtila bih da je bilo. Verovatno ni u Srbiji nije bilo neophodno to s bonovima za sve i svasta, osim ako ne verujemo u price o tome kako je bas Srbija tu bila potlacena, a svi ostali povlasceni na njen racun. Mozemo i da spekulisemo da li je to nekom bas odgovaralo, recimo da lokalni baja bude glavni u selu i deli bonove, pa svi drugi moraju da mu vracaju usluge. Ja se iz tog vremena secam medjusobnog optuzivanja, gde su potrosaci krivili proizvodjace i trgovce da namerno izazivaju nestasice da bi povecali cene, i obrnuto, da su drugopomenuti krivili  potrosace da bez potrebe prave kucne zalihe, zbog cega oni ne mogu da isporuce onoliko koliko ovi mogu da pokupuju. Licno mislim da su obe strane bile u pravu, i da su obe pojave u prilicnoj meri povecavale, ako ne bas direktno porizvodile, redove i nestasice.

 

Kako god, te bonove koje su osamdesetih izdavale neke opstine u Srbiji, ali ne i u ostatku Jugoslavije, nikako ne treba mesati s onim cuvenim "tackicama" za snabdevanje, bez kojih se gotovo nista nije moglo kupiti u prvim godinama nakon WWII. Te "tackice" su u to vreme funkcionisale u celoj zemlji, ali i drugde u Evropi. Za Svedsku znam da su se bonovi za hranu, odecu, obucu i jos ponesto koristili od 1940 do 1951. Kasnije je bilo restrikcija struje 1970 i ogranicene prodaje goriva 1973 i 1974. Sve u svemu, ako izuzmemo prve poratne godine, u Jugoslaviji robe siroke potrosnje od pedesetih godina pa nadalje, nije falilo. Ono cega je uvek bilo u manjku su firmirani, uglavnom luksuzni proizvodi, i naravno pare. Toga koliko god da se ima, uvek bi bilo dobro jos malo. Ali u Jugoslaviji srednja klasa definitivno nije bila siromasna, a ona je merilo standarda jednog drustva. To sto je bilo vrlo siromasnih, i sto zemlja nije bila ravnomerno razvijena, ne menja tu cinjenicu.

Ne iskljucujem da je u ostatku Jugoslavije bilo drugacije. U Srbiji je definitivno bilo perioda kada su vazila ogranicenja za izvesne namirnice i robu. Uglavnom su to bili : kafa, ulje, secer, brasno i ts. Niko nam nije recimo ogranicavao kupovinu cokolade, ali je to ipak - zbog opste bede i nemastine bilo luksuz! Secam se da su me slali za brasno, secer itd u prodavnicu - jer je ogranicenje bilo 1 kg po osobi. Tako nesto. I to se nije prodavalo svakog dana, vec su radnje dobijale tu robu u odredjenim intervalima - te je to bila recimo opsta grabez kada se procuje da se negde recimo, danas prodaje brasno! Ili secer, ili  ulje! Covece, te robe uobicajeno nije bilo na tezgama - tezge bile prazne! Mogao si imati milion dolara nisi mogao kupiti jer ih nije bilo - dok ne dodje odredjeni kontigent te u tom trenutku deficitarne robe! Nije to bilo tako bas non-non stop, vec su nailazilli takvi periodi. Ali uglavnom , uvek je bila neka nestasica, uvek je nesto nedostajalo. 

[Janne240]

Neko vreme nije ni bilo čokolada, samo šećernih tabli...u to vreme Milku nisam ni poznavao kao čokoladu, sem Milke Planinc 😉

Euro krem blokova je bilo i to mi je i vojsci bio jedini izbor pre svih čokolada.  Secam se reklama o čokoladi s ljesnjacima...nisam baš bio ljubitelj istih...ali su bile kvalitetne.

 

Medolino, Fruktolino i ostale bebi pape.

Edited December 10, 2019 by Janne240

[Constantin]

 

Quote

 

U SFRJ život je bio bolji?

Istraživanje portala Moje vrijeme.hr pokazuje da čak 82 odsto hrvatskih ispitanika s velikim iskustvom života u SFRJ misli da se tada živelo bolje, 74 da bi se moglo pod određenim uslovima ponovo živeti u jednopartijskom sistemu, a 40 odsto smatra Josipa Broza Tita pozitivnom osobom.

 

Hrvatska:  bilo je bolje 82%   ........   bilo je lošije 4 % ...... "ne daj bože da se ponovi" 6 %

Da se u bivšoj državi živelo bolje ili mnogo bolje misli 82 odsto ispitanika iz Hrvatske, da je bilo lošije tvrdi četiri odsto njih, dok je "ne daj bože da se ponovi" bio odgovor šest odsto. Pri tome 14 odsto anketiranih za sebe otvoreno kažu da su jugonostalgičari, dok ih 62 odsto misli da nisu. Povremenih jugonostalgičara je 22 odsto.

 

BIH: 87 odsto ispitanika iz BiH smatra da ne bi bio loš povratak u jednopartijski sistem, njih 92 odsto ocenjuje da se nekad živelo bolje, čak 66 odsto ispitanika misli da je život u Jugoslaviji bio mnogo bolji, dok Tita pozitivnom osobom smatra visokih 65 odsto ispitanika, a diktatorom svega tri odsto. 

 

Da u SFRJ nije bilo diskriminacije na osnovu nacionalnosti smatra 83 odsto anketiranih, dok 13 odsto smatra da su bili diskriminisani.

 

https://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2015&mm=04&dd=07&nav_id=978155

 

Istraživanje 2015...