Kako se danas osecate.

[Džudi]

Bila sam sasvim ok dok nije počeo nov dan -04.03.

 

Sada sam pomalo tužna. Deset godina je prošlo od smrti čoveka sa kojim sam planirala život u dvoje.

 

Sva naša maštanja, snove i želje prekinula je teška bolest. 

[Instinkt]

@RatzenStadt

 

Ne znam ni sam kako sam nabasao na ovu temu, pročitah unazad jednu stranicu i vidim da imaš problem.

Elem, zavisnost od kocke je ozbiljan problem. Ukoliko mu se ozbiljno ne pristupi, neće progutati tebe. Već tvoju porodicu. Bolest zavisnosti ne možeš izlečiti sam, prosto nisi u stanju i nikad nećeš ni biti. I to je u redu. Postoje ljudi školovani za tvoj problem, kao što postoje i za fizičke bolesti. Suština je ista, i to nije nikakva sramota » biti bolestan.

Roditelji, sestra, brat, tetka, teča ko god, niko ne može da ti pomogne na pravi način. Mogu biti deo rešenja, mogu biti podrška. Oni su subjektivni, imaju osećanja prema tebi i podložni su tvojim manipulacijama, lažima i prevarama. Da, kockari se služe svim mogućim sredstvima, na kraju i postanu lopovi, jer kad zelenaš pozove na telefon, tu normalnog razmišljanja više nema. Ne znam koliko si daleko "dogurao" ali taj princip je šablon, aksiom za sve i retko ima izuzetaka. Sumnjam da je nešto drugačije kod tebe, s obzirom da si se obratio roditeljima za novac, i to za deo koji je hitan.

U ovom momentu, ti si u lažnoj depresiji, u toku je proces samosažaljevanja. Umesto toga, vreme je da prestaneš da budeš plačipička. Da odeš kod lekara opšte prakse, uzmeš uput za Palmotićevu. Imaš 2 opcije » dnevni boravak grupe (svaki dan) i da legneš (dužina zavisi od procene grupe psihoterapeuta specijalizovane za tvoj problem)

Nema izgovora. Oni će ti pomoći ne da se izlečiš, već da zalečiš bolest.

Pre nego što izmisliš bilo koji izgovor, a naravno da će ih biti, ovo je najmanja cena koju možeš da platiš ako želiš normalan život. Imaš 34, ne može biti promašen život, samosažaljenje okači mačku o rep. 

Što se tiče dugova, neće nestati, i moraćeš da ih vratiš. 

Ako je dug 10k evra, nije razlog da odustaješ od života. Sve se može zaraditi, i to je najlakši deo. Najteži deo je upravo prihvatiti bolest. 

Nemoj ubijati majku i oca, verujem da o njima i ne možeš da razmišljaš. I to nije čudno. Nisi jedini koji se bori sa zavisnošću. Pomozi sebi, pomozi njima i pravac lečenje.

 

[Instinkt]

Ne zameri ako sam bio grub u svom prethodnom upisu, ali nemaš ništa od tapšanja po ramenu. Znam da ti nije lako. Nemoj da zabijaš glavu u pesak, nego se pokreni. Nemoj da bežiš od stvarnosti » jer ti se ta stvarnost ne dopada. Ko god da te juri, moraće da sačeka. Postoje i nadležni organi ukoliko ti ugrožavaju bezbednost, ne samo tvoju već i porodice. Zaustaviću se ovde jer ne raspolažem sa dovoljno informacija već pričam uopšteno. Sa srećom, i ne pokušavaj da iskoristiš isti recept kao do sad » tvoj recept nije dobar. 

[Juan Pablo Montoya]

Lose sam.

 

Ne pateticno lose. Onako zgadjeno lose. Sta je zapravo bitno u zivotu ako se on tako lako ugasi?

 

Danas, na poslu saznam da je komsija preminuo u 45. godini zivota, od tromba, valjda posledica korone. Preminuo dok je igrao kosarku sa drustvom. Eto tako, samo se srusio. Uspesan covek, preduzetnik, zastupnik Pezoa za Nis. Dobar covek, otac tri devojcice.

 

Pomislis za koj kurac se mi nerviramo, kada cemo svi u jednom trenu bitii a onda ne biti. A taj tren ne znamo. Da bar znamo, pa da covek kaze "e imam do tada da nesto uradim od zivota!" Ovako, ne znamo kada nam otkucava sat... Kazu bio zdrav i prav, u naponu snage. Pa da, to je ta srpska preventivna medicina. Takvi najcesce odlaze kao rukom odneseni. Lose mi je, zbog njegove dece, zbog njegovih roditelja, divnih ljudi. Zbog udovice. Zbog toga sto je toliko toga postigao i toliko toga jos mogao. A otisao je tek tako.

 

Eto, lose mi je. Ne pateticno lose. Onako zgadjeno lose.

 

Slavisa, komso, pocivaj u miru.

Edited June 14, 2022 by Edward Louis Severson III

[Cyber]

7 hours ago, Edward Louis Severson III said:

Sta je zapravo bitno u zivotu ako se on tako lako ugasi?

 

Da se zivi sustinski / smisleno bas zato sto sve moze da se lako ugasi. 

[C.F.]

I meni upadaju u oko lokalne čitulje:  žena 39, još jedna ispod 40, ispod nje čovek preminuo u 51-oj. Lako vas rastuži, deprimira, ali bar mene osvesti, tada cenim još više svaki momenat ovog dragocenog života, jer godine nisu toliko važne koliko kvalitet provedenog vremena.

[Div]

6 hours ago, Cyber said:

14 hours ago, Edward Louis Severson III said:

Sta je zapravo bitno u zivotu ako se on tako lako ugasi?

 

Da se zivi sustinski / smisleno bas zato sto sve moze da se lako ugasi. 

 

Malo ko se ne bi složio sa ovako formulisanim odgovorom, da ne kažemem definicijom smisla ili suštine, ali svako ima svoje viđenje šta znači sustinski / smisleno, nekome je to građenje karijere, nekome stvaranje bogarstva, nekome sticanje znanja, nekome porodica, zabava i provod. Mudri bi rekli sve to u pravoj srazmeri, ali niko nije dovoljno mudar da odredi tu srazmeru.

Kad čovek ode prerano, kolikogod da je živeo suštinski i smisleno, upravo iz tog razloga ostavlja veću prazninu, više nedovršenog, mera ispunjenosti života se ogleda u količini tuge i dužini sećanja koju onih koji ostaju ih osećaju i nose.

 

[Juan Pablo Montoya]

@Div Bas tako. Mislim da se njegova deca sada osecaju iznevereno, cak pokradeno. Prerano je ovo... kapiram da svi mladi ljudi nakon neke tridesete prihvate da je zivot konacan, pomire se sa time i znaju da uzivaju u trenucima sa svojim roditeljima, ali ovo je sok, ogroman.

 

U takvim trenucima u glavi mi je ona slika vasione, mlecnog puta i ona strelica koja kaze "you are here". Koliko smo beznacajni, koliko predstavljamo samo jednu sekundu u evoluciji sveta i svemira. I koliko sebi dajemo na znacaju bespotrebno jer smo veoma krhki.

[Cyber]

8 hours ago, Div said:

Malo ko se ne bi složio sa ovako formulisanim odgovorom, da ne kažemem definicijom smisla ili suštine, ali svako ima svoje viđenje šta znači sustinski / smisleno, nekome je to građenje karijere, nekome stvaranje bogarstva, nekome sticanje znanja, nekome porodica, zabava i provod. Mudri bi rekli sve to u pravoj srazmeri, ali niko nije dovoljno mudar da odredi tu srazmeru.

Kad čovek ode prerano, kolikogod da je živeo suštinski i smisleno, upravo iz tog razloga ostavlja veću prazninu, više nedovršenog, mera ispunjenosti života se ogleda u količini tuge i dužini sećanja koju onih koji ostaju ih osećaju i nose.

 

 

Da, zato sto u moj ontoloski sazetak ulazi sve ovo sto ti kazes. I sve ono sto se tu jos moze dodati. Pitanja zivota i smrti su otvorena pitanja na koja nema zatvorenih (konacnih) odgovora, nema  definicije. U igri je mirijada egzistencijalnih fragmenata koji se preplicu i nizu. Zato tu nema ”ali” nego ”i” koje svako moze da dopunjuje svojim (pod)razumevanjem, sto i sam potvrdjujes. Sto vise pokusavamo da objasnimo, sve se vise udaljavamo od odgovora. Mozda tako treba? Da postoji odgovor, mozda bi zivot izgubio smisao? Svi smo na svoj nacin umrezeni u Zivot koji po definiciji pozrazumeva i Smrt. Ali nismo nauceni da hendlujemo smrt kao neizbezni deo zivota pa se svako snalazi kako zna i moze. Isto tako, umrezeni smo u secanja koja traju sve dok zivi i poslednji koji se seca. To je verovatno neki iskonski nagon da hendlujemo smrt dok uvidjamo kako se zivot (okolo) neprikosnoveno nastavlja. Tu nema precice. Tako se nisu iskustva iz kojih ucimo (ili ne ucimo) i vremenom shvatamo (ili ne shvatamo) da je jedina konstanta u nasim zivotima – prolaznost. Panta rei! Nema pravde i nepravde na koju se mnogi pozivaju. Nije Nitsche dzabe rekao  da je Bog mrtav. 

 

Kad neko ode – ode, bez obzira na to kako je ziveo. Svi se secamo nekih ljudi i nekih (preranih) smrti. Takvi anegdotalni primeri ostavljaju trag, nesto se nauci i ponese dalje. Odrasla sam sa devojcicom kojoj je na letovanju posle prvog razreda majka umrla na plazi, pored nje. Devojcica je posedela preko noci. Godinama nakon tog dogadjaja je sa svakog letovanja slala razglednicu majci na kucnu adresu. Nacin instiktivnog hendlovanja neopozivosti smrti dok se zivot nastavlja? Perspektiva zavisi od toga da li smo gledaoci ili ucesnici dogadjaja => objekat ili subjekat. Te uloge se dinamicno smenjuju tokom zivota. Pandrutt je pisao nesto na tu temu koristeci metaforu kaveza u zooloskom vrtu  – perspektiva na zivot onih koji su u kavezu i perspektiva posmatraca ispred kaveza. To je simbolican opis pogleda na svet (Weltanschauung). I taj pogled na svet, koji obuhvata sve izmedju zivota i smrti, je dinamican. Zato nema smislenog odgovora na pitanje koje je iniciralo ovo pisanje. Jer, smisao sve vreme stvaramo (ili ne stvaramo) sami od onog sto nam je na raspolaganju + svi smo  u  razlicitim (spoznajnim) fazama. Eto dokaza za onoh sto rekoh na pocetku balade- sto vise pokusavamo da objasnimo, sve se vise udaljavamo od odgovora. Ispadne mrsomudjenje, sto sam upravo dokazala. Tako je to sa egzistencijalnim pitanjima od kad je sveta i veka. Zato rekoh, da se zivi sustinski / smisleno (sta god to kome znacilo) bas zato sto sve moze da se lako ugasi! 

 

8 hours ago, Edward Louis Severson III said:

U takvim trenucima u glavi mi je ona slika vasione, mlecnog puta i ona strelica koja kaze "you are here". Koliko smo beznacajni, koliko predstavljamo samo jednu sekundu u evoluciji sveta i svemira. I koliko sebi dajemo na znacaju bespotrebno jer smo veoma krhki.

 

Upravo. Pisala sam ranije o tome koliko smo nebitne mikroskopske mrljice u vremenu i prostoru, koje sebi cesto pridaju veliku vaznost. Hibris kratkog daha. To obicno shvatamo tek kad nam nesto dobro prodrma kavez. Ko te pita, to je deo procesa u nasem roku trajanja. Tako su i pre nas, tako ce i posle nas. Panta rei! To nam je, sto nam je i sa tim jedino mozemo da probamo da napravimo najbolje sto znamo u datom vremenu i prostoru. Iskustvo mi kaze da je to vrlo bitno, nekad i presudno. 

Edited June 15, 2022 by Cyber

[RatzenStadt]

Lud ko Hamlet 🙃

[mrd]

Ne znam sta da kazem, osim super. Oduzio mi se odmor, lepo radim, niko me ne dira, jedina mana je sto mi je rostilj na nos izasao.

Sigurno sam dobio neopravdane ovde na forumu, ali mi se raspolozenje izrazito popravilo kad sam otvorio ono zalbe na politiku i zakljucio da je zivot fenomenalan. Zmija je ipak najpametnija zivotinja ide, a lezi. To da mozemo da postignemo, gde bi nam bio kraj? Rusija bi bila svetska sila i niko ne bi smeo da se buni. Ovako ih Francuzi s'oprostenjem ono. Odobrili nove nuklearne elektrane, a Rusonje izgubile market. Bravo BRACO Francuzi. 

Sad se jos lepse osecam.

Kronose sta bilo sa onom ribom sto si obecao?

[Klotzen]

Kad se umoriš roštilja pređi na pite 🙂

 

[mrd]

On 7/26/2022 at 7:36 PM, Klotzen said:

Kad se umoriš roštilja pređi na pite 🙂

 

Ne mogu zbog šećera 🙂

[Div]

6 minutes ago, mrd said:

Ne mogu zbog šećera 🙂

 

Na krompirušu. 

[Besni lala]

Vratio sam se sa planine ...

Moja voljena ravnica

Osećam se sjajno.

[Koca Popovic]

14 hours ago, Div said:

 

Na krompirušu. 

Bas to ne bi smio.

[Pletilja]

Morala sam da operem zavese za kadu... popela sam se na kadu i skinula ih, oprala, osusila na suncu i sad ih gledam i ne smem da se opet popnem na kadu i postavim ih. Nekako mi u glavi zvrndaju ortoped, fizijatar, ona ljubazna zenica koja mi je pokazala vezbice...." Nista teze od 2 kg u ruke,  ranac na ledja, nema vise damskih tasni na 1 rame, nema padanja, spoticanja, naglih pokreta......nisam smela da pitam do kad te zabrane vaze....mislim, orocena sam k o dozvoljen  minus u banci....

A znam i koliko sam smotana, ja se celog zivota saplicem i o vlastite noge. Jednom sam vec skliznula sa ivice te kade u kadu, nije bilo posledica po mene  ali sam vrisnula onako, zenski, pa su deca dotrcala i odrzala mi predavanje na temu " majka samoubica i neizlecive traume  potomaka".   Snacicu se nekako za kacenje tih zavesa, ne razmisljam o tome. Brinem me sto, ipak, svest o povredi, ogranicenjima,  jos uvek nije dovoljno jaka da mi ovakve ideje ne padaju na pamet.

Posle depresije - euforija, kao na rolerkosteru.....posle 2 puberteta svoje dece, zista nemam snage i zivaca za babu tinejdzerku. Ranac na ledja, super....bas ce to da me uozbilji. 

 

[Koca Popovic]

20 hours ago, Pletilja said:

Morala sam da operem zavese za kadu... popela sam se na kadu i skinula ih, oprala, osusila na suncu i sad ih gledam i ne smem da se opet popnem na kadu i postavim ih. Nekako mi u glavi zvrndaju ortoped, fizijatar, ona ljubazna zenica koja mi je pokazala vezbice...." Nista teze od 2 kg u ruke,  ranac na ledja, nema vise damskih tasni na 1 rame, nema padanja, spoticanja, naglih pokreta......nisam smela da pitam do kad te zabrane vaze....mislim, orocena sam k o dozvoljen  minus u banci....

A znam i koliko sam smotana, ja se celog zivota saplicem i o vlastite noge. Jednom sam vec skliznula sa ivice te kade u kadu, nije bilo posledica po mene  ali sam vrisnula onako, zenski, pa su deca dotrcala i odrzala mi predavanje na temu " majka samoubica i neizlecive traume  potomaka".   Snacicu se nekako za kacenje tih zavesa, ne razmisljam o tome. Brinem me sto, ipak, svest o povredi, ogranicenjima,  jos uvek nije dovoljno jaka da mi ovakve ideje ne padaju na pamet.

Posle depresije - euforija, kao na rolerkosteru.....posle 2 puberteta svoje dece, zista nemam snage i zivaca za babu tinejdzerku. Ranac na ledja, super....bas ce to da me uozbilji. 

 

Baba tinejdzerka. Odavno nisam nesto bolje cuo. Pozdrav za BT.😀

[Besni lala]

Little darlin' don't you see the sun is shining
Just for you, only today
If you hurry you can get a ray on you, come with me, just to play
Like every humming bird and bumblebee
Every sunflower, cloud and every tree
I feel so much a part of this
Nature's got me high and it's beautiful
I'm with this deep eternal universe
From death until rebirth ...

 

 

Bukvalno ...

[RatzenStadt]

Ima vec neko vreme, sa svakim novim danom dostizem novu amplitudu u anksioznosti, pogotovo u odnosu sa ljudima, mada sam anksiozan i sam medju 4 zida.
Cudno,  jer socijalna fobija bi trebalo da nestaje sa godinama, sa sazrevanjem, ali deluje mi da poslednjih par meseci nazadujem na tom polju, pogotovo od kako sam n-ti put prestao sa kockanjem.

Navelo me na razmisljanje danasnje otprilike 50-o bindzovanje LOTR serijala, da vec godinama nisam odgledao nijedan film koji pre toga nisam gledao.
Pomalo me je ova superherojska manija koja je pocela u ranim 2010-im odvratila od kinematografije, ali cak i kada pocnem da gledam neki novi film koji nije Marvel/DC, osecam nelagodu i neprijatnost, tj anksioznost, zbog iscekivanja i istrazivanja nepoznatog, pa brzo odustanem. Lakse mi je da gledam isecke poznatih mi filmova petstoti put.

[RatzenStadt]

^i ne samo to.
Izbegavam da odradim dodeljene taskove da se ne bih suocavao sa potpitanjima. Sta ako nadjem neki problem, pa moram da ga prijavim visim instancama, ne daj Boze onima u inostranstvu 🥶
Bolje samo gurnuti pod tepih i reci da je sve ok.

To je razlog br. 1 zbog kojeg dobijam negativne ocene na poslednjim evaluacijama.
Drugi je lenjost ofc.

I jos nesto. Juce sam bukvalno zaboravio da hodam kada sam cuo grupni zenski smeh u neposrednoj blizini. Malo je falilo da pocnem da trcim od panike.
Osecam kao da se sramotim samom pojavom na otvorenom i u odnosu sa ljudima, u radnji npr.
Cak i kada pozovem broj da narucim hranu, osecam kao da prelazim planinu. Toliko mi je tesko da odradim tih 10 sekundi generickog razgovora. Kao i svaki put kad je potrebno nekome nesto da kazem, unapred pripremim reci, pa zbog treme izgubim secanje i zamrznem se.

Sutra cu poceti sa klonazapamom. Imam pozamasne zalihe, jer ga nisam pio terapijski na predlog psihijatrice dok sam isao, nego samo skladistio lekove koje mi je prepisivala : (

 

Finansijski problemi i dugovi koje sam ponovo dodatno nagomilao ni najmanje ne pomazu.

Nekako sam rastrgnut izmedju zelje da me nema, i patoloskog straha od smrti. Kako je uopste moguce osecati dve suprotne emocije u isto vreme. Nikada nisam verovao ljudima koji kazu da pojedine vole i mrze u isto vreme npr.

[Cyber]

Nekad: Moju generaciju (70-ih) su i kod kuce i u skoli (na)ucili da u nabrajanjima nikada ne stavimo sebe na prvo mesto. Ostalo je automatizovano => Moj drug i ja; Baka, deka, mama, tata i ja. S tim u vezi mi je ostalo uvreženo nesto o bontonu (da, tada je taj pojam bio u redovnom opticaju), dostojanstvu, davanju prednosti drugima kad je to potrebno a ne guranju sebe u prvi plan (tu smo sticali prva saznanja o egoizmu, te su tako apstraktni pojmovi konkretizovani u nasem spoznajnom svetu u ravoju). Secam se da je uciteljica konsekventno opominjala one koji omanu u nabrajanju i onda bi se zapodenula diskusija. Sve u svemu, preko ovog vaznog pravila smo naucili puno toga sto je moze biti recito za svetonazor (tog doba?).

 

Sad: Danas skoro svi pocinju sa ”Ja”. I deca i odrasli u svim socijalnim grupama. Cak i oni od kojih se to ne bi dalo ocekivati. Svedske generacije, nesto starije od moje, se isto kao ja secaju vremena koje sam gore opisala. Kad radoznalo upitam mnoge mladje zasto kazu prvo ”ja”, nacisto se zbune, ne razumeju pitanje, nemaju apsolutno nikakav referentni sistem koji bi im pomogao da barem naslute sta bi tu moglo biti "sporno" (to nije predmet diskusije ni kod kuce ni u skoli jer to je postala norma). Oni su socijalizovani tako da se njihov spoznajni svet ne proteze dalje od sopstvenog pupka, prvo oni. Trk da prvi ulete u ucionicu, trk da prvi ulete u tramvaj dok drugi putnici nisu jos stigli ni da izadju. Niko ih nije naucio da stanu sa strane ispred lifta ili bilo kojih vrata i pricekaju da drugi izadju. Ti produkti svog vremena mogu biti vrlo simpaticni i dragi, iako nemaju nikakve manire (mada, sirovost cesto podrazumeva i surovost a to je los predznak), a sto je moze biti recito za koagulaciju Ega kao svetonazora (ovog doba?). 

 

Samo primecujem ... 

Edited November 16, 2022 by Cyber

[C.F.]

Svež primer. Getty. Taman izašla iz vozića koji vozi iz parkinga, prelep dan, krećem prema paviljonima. Ugledam troje mladjih, penju se uz stepenice i slikaju ispred jedne od skulptura. Škrgućem zubima, vrtim očima neprimetno iza naočara za sunce, za sebe samu, razmišljam o nevaspitanju, o manjku poštovanja. Odjednom čujem glasove, redar (security) ih opominje, zamoli da sidju.

Kasnije, ispred Van Goghovig Perunika, gužve mladih, selfija, dosta glupih….mene pomalo blam za njih…onda kažem sebi, ne budi kritična. Ovde su, prelepom mestu i delima koje nam je Getty poklonio, svima. Ponešto će valjda i ostaviti i njima neki dojam, neko znanje…

 

 

 

[RatzenStadt]

Popustio sam, ima vec par dana.
Imam jedan nacin da se oslobodim anksioznosti, i nijedan drugi nisam iznasao za sve ove godine. Samodestruktivan je, devastirajuci, intelektualno ponizavajuci, ali nista drugo me ne radi.

I tako godinama, sada vec i decenijama u nazad. Slobodan pad prema dnu, neko vreme u apstinenciji kao vid oporavka, pa ponovo povratak starim navikama kojima se jos dublje zakopam i tako u krug. Perpetum mobile. Kao beskonacan krug, tj spirala samounistenja.

 

Cak ni ne osecam vise neku samokrivnju. Ne znam da li je do rivotrila kojeg pijem, ili je nesto drugo.

Kazu da su emocije i zelje dve najbitnije komponente koje nas cine zivima, i da bez njih postajemo prazna ljudska ljustura.
Mislim da sam sve blizi finalnoj formi.

 

 

[C.F.]

Tužna sam. Saznala sam da mi je bliskoj rodjaci data dijagnoza raka. 49, majka troje, jednog deteta sa specijalnim potrebama. Počinje sa hemoterapijom iduće nedelje 🥲. Otkada sam čula, mislim na nju i šta joj predstoji. 

Tog dana pre nego sam primila vesti, dešavale se neke sitne greške od ujutru, pa suprug se unervozio, eto sve naopako  od jutros, ceo dan će ovako. Smirujem ga i kažem, pa zašto dozvoljavaš da ti takve sitnice poremete mir, neki ljudi imaju prave probleme, one koji se ne rešavaju novcem ili te samo kratkotrajno ometnu…te večeri sam primila poziv.