vilhelmina

General Anton Tus ili admirali Sveto Letica i Stane Brovet sluzili Karadzicu i Mladicu?! Titu svakako jesu. I to su oni koji mi prvi padaju na pamet i za koje verujem da si cula. Gde su svi oni koji su bez pompe napustili JNA, presli u novostvorene vojske republika koje su se odvojile od yu, otisli u inostranstvo da voze kamione i rade na baustelama, trazili prevremeno penzionisanje ili protiv svoje volje oterani u penziju, oni koji su zatvarani iz raznih glupih razloga, a zapravo zato jer su ocenjeni kao nelojalni i nepouzdani, pa onda naprasno pustani iz istraznih zatvore cim bi potpisali raskid ugovora… Da ne pominjem one koji su izvrsili samoubistvo, verujem da je svako cuo bar za nekog. Svega toga je bilo na svim nivoima, ne samo medju admiralima i generalima. Ni HV i Armija BiH ne bi mogle bez profesionalaca iz JNA. Za sve te ljude, koji su izabrali najcasniji put od onih koji su im bili na raspolaganju (a nije ih bilo mnogo i nisu svi imali iste mogucnosti) uglavnom niko nije cuo, a i zasto bi? Ali je ceo svet cuo za Mladica koji je pre rata bio prilicno sitna riba, a onda iskoristio onoliko prostora u toj vojsci preostalo nakon svih gorepomenutih cistki, da se krvavim slovima upise u istoriju bescasca. Da se razumemo, ne mislim ja da ovima koje ovde pominjem treba dici spomenike. Samo zelim da se zna da se izmedju 89 i 92 ta vojska toliko promenila da od nje nije ostalo skoro nista od one prethodne. Traziti u njoj neki kontinuitet je isto kao traziti kontinuitet izmedju ex yu i Srbije. Nidje veze.

Ja onu podivljalu i krvolocnu bandu koja se od rata u Sloveniji i kasnije jos uvek predstavljala kao JNA nikako ne bih poistovecivala s onim sto je ta vojska bila pre toga. Ono sto ja znam o njoj je da je, sto je visi bio nivo sofisticiranosti nekog roda vojske, to je bio veci i nivo profesionalizma, a manji svih politickih i ostalih gluposti. Tek kad je raspad poceo na politickom nivou, i tu vojsku napustili pripadnici nesrpskih nacionalnosti, ali i mnogi profesionalci bez obzira na naciju, tek onda je JNA postala ono iz prve recenice mog posta. Naravno, dopustam da su i pre toga mogle da se vide naznake onog sto ce se posle dogoditi, ali taman onoliko koliko i u ostatku drzave. Nacionalizam je bio prisutan svuda i sve vreme, ali se s tim zivelo na nacin kojeg se iz danasnje perspektive s nostalgijom secamo. I jos jednom, dopustam drugacija iskustva i drugacija misljenja. Ovo je samo moje.

Za mene je ovo stvarno sreca, zauvek sam zahvalna Bosni za to malo kasnjenje. Moja generacija u Hrvatskoj je bila prva sa zajednickim osnovama i kasnije usmerenim. Medjutim, ja sam ucila latinski u osnovnoj pa je bilo logicno da nastavim klasicnu gimnaziju. Za to jedno klasicno odeljenje u Splitu je receno da ce do kraja ostati po starom sistemu, kao i onih nekoliko u Zagrebu, ali se to nije desilo. U Zagrebu su ostali, a nama je pred kraj drugog razreda receno da, ne samo da od treceg nema vise grckog i latinskog, i da moramo da se usmerimo, nego da moramo cak da polazemo diferencijalne ispite jer nismo imali zajednicke osnove, pa smo valjda nesto propustili. Tu su se nesto roditelji organizovali, pa smo nas tridesetak iz Splita (ne samo klasicni nego i neki ostali) krenuli u gimnaziju u Livnu. Zavrsilo nas je samo nekoliko, Vecina je odustala posle par meseci. Meni su to bile najlepse dve godine u zivotu. Bez roditelja, s cimerkom u malom stancicu bez kupatila, autobus Bosna Livno petkom popodne i ponedeljkom ujutro, dobro drustvo, sloboda… Plus sto se zavrsila vrlo jaka gimnazija, na cemu sam i dan danas zahvalna.

Ako neko hoce da pravi poredjenja, evo moje racunice iz Spanije. Torrevieja, srednje velik grad 40 km juzno od Alicante, studio od 30 kvadrata, druga linija tj 50 metara od vrlo atraktivne plaze i 2 km od centra grada. Placen je 36000 evra pre tri godine. Na to u Spaniji ide oko 14% raznih poreza, ali mene je izaslo oko 10000 evra zbog nekih nepredvidjenih zavrzlama. Totalno renoviranje pogodjeno u startu 12000, na kraju izaslo oko 17000 jer je potrajalo taman da upadnem u ovu poslednju krizu i inflaciju, ali i zato sto su dodati neke novi momenti ( kad je bal, neka je maskenbal). Sve u svemu, izaslo me na nekih 65000 i prezadovoljna sam jer isto to i u istom stanju, na istoj lokaciji, kosta minimum 80000. Renoviranje je ukljucivalo: - izbacivanje starog namestaja i bele tehnike, sa sve bubasvabama - novi pod, kamene ploce, sto je standard tamo - novi zidovi, naravno spanski, ukljucujuci zvucnu izolaciju prema komsiji - totalni makeover kupatila i kuhinje, ukljucujuci novu belu tehniku i sve novo - nove instalacije - novi namestaj, prema planu arhitektice koja je sve ovo odradila tako da sam majstore videla samo na slikama koje mi je slala, ukljucujuci slike na zidovima, lampe, ukrasne jastucice itd - od starog su ostala samo ulazna vrata i prozori.

Socijaldemokratske stranke su i nastale kao izraz neprihvatanja marksizma kao politickog programa, ali uz zadrzavanje istog tog marksizma kao politicke teorije i svetonazora. Ovo potonje kroz posmatranje ljudskog drustva kao klasno podeljenog u odnosu na pristup drustvenim resursima (sredstva za proizvodnju) i polozaj na trzistu rada (proizvodni odnosi). Tu su i postojanje radnickog pokreta kao realne drustvene snage, sindikalno udruzivanje, klasna borba i sijaset drugih pojmova koji su zajednicki svim politickim opcijama utemeljenim na marksizmu, od najradikalnijih revolucionarnih, lenjinistickih, staljinistickih i slicnih, do socijalistickih i socijaldemokratskih. Niko se tu nije odricao marksizma nego su ga svi tumacili i primenjivali na razlicite nacine, ali uz zadrzavanje osnovnih postulata klasne borbe kao pokretaca drustvenih promena. Tako je i danas. Bez marksisticke teorije nema ni socijaldemokratije. Crveni cvet je i dalje njen simbol, Internacionala je i dalje njena himna, a marksizam i dalje njena osnova i pogled na svet. Razlika izmedju ove i radikalnih marksistickih opcija je ista kao i u vreme njihovog nastanka i ogleda se u metodama politicke borbe. Za socijaldemokrate nasilje nikad nije bilo prihvatljivo, a nije ni danas. Nista se tu nije mnogo menjalo, jos manje se neko neceg odricao.

Ja bih ovde dodala i: - ne znaju za bolje

Ja sam negde procitala da ovo istrazivanje radi grupa naucnika, ali i visoko pozicioniranih ljudi iz politike i biznisa, ima neke veze i univerzitet Columbia, a sve pod pokroviteljstvom UN i u cilju iznalazenja najboljih modela odrzivog razvoja. Tako nekako, ne trazi mi se opet clanak da proverim sta je tacno bilo. U tom smislu su i pitanja vezana za ljudska prava, demokratiju, socijalnu zastitu i slicno, a to u krajnjem slucaju znaci poverenje u drzavu. Kako se to na kraju prebacilo na licnu srecu, stvarno nemam pojma. Mislim da bi primerenije bilo govoriti o zadovoljstvu sopstvenim zivotom, perspektivi i percepciji smisla, a ne o licnoj sreci. U tom slucaju se ne treba cuditi rezultatima koje postizu skandinavske zemlje, ali bi se trebalo zabrinuti nad rezultatima USA i Kanade koje u ovim istrazivanjima stalno padaju, da ne govorim o rezultatima Srbije koji, i pored svega, rastu. Tu ja vidim znakove za uzbunu, posebno uz neke dodatne podatke koje sam negde pokupila, a sad se ne secam gde. Prema njima u USA su ”srecniji” stariji od mladjih, u Srbiji obrnuto. To se itekako moze tumaciti i iz toga svasta korisno izvuci. Pitanje je samo hoce li se neko time dalje baviti, ili ce sve ostati na nivou medijske atrakcije. Sto se Svedske tice, ona se u odnosu na ranije godine popela sa sedmog na cetvrto mesto. Iz svakodnevnih razgovora s ljudima razumem to ovako: Iako se na sve strane gundja o razgradnji socijalnog sistema, ovde postoji svest da je i ovo sto jos uvek imamo daleko bolje od onog u cemu su u drugim zemljama ljudi prisiljeni da zive. Odatle i zadovoljstvo postojecim, rekla bih vise kao izraz straha da se i to ne izgubi. Takodjer bih mogla da zakljucim da rezultat svake od zemalja, u smislu popravljanja ili slabljenja pozicije na ovoj listi, treba posmatrati u njenom sopstvenom, a ne u globalnom kontekstu. Nije ovo nikakvo takmicenje medju zemljama, nego nacin da se u svakoj od njih pojedinacno prate trendovi. Tako ja ovo razumem i tako mi ima smisla. Visok stepen zadovoljstva vidim kao zelju vecine da se ocuva postojece, nizak kao zelju za promenom.

Ovde si nehotice vrlo dobro objasnila problem u komunikaciji s bohumilom, a u prilicno meri i s tobom. Intersectionality je socioloska, naucna teorija, bas kao sto je to i posmatranje drustva kao klasno podeljenog. Teorije same po sebi nisu ni pogresne, ni stetne. Naprotiv, pomazu nam da razumemo drustvo u kojem zivimo i da ga vremenom i sistemskim merama popravljamo. Ali onda dodju militantni likovi raznih provinijencija koji bi sve resili preko noci i preko kolena i tako dobijemo sve te negativne pojave, od sulude pozitivne diskriminacije na americkim univerzitetima do cancel kulture i ostalog. Bohumilo za to ne krivi ni pomenute ekstremiste ni one koji su po svaku cenu za status quo, jer im to odgovara i puni im dzepove. Njemu je kriva teorija i svako ko u njoj vidi pozitivan pomak u razumevanju drustva, biva etiketiran kao neko ko bi iz tog razloga zatvarao i streljao. A teorija sama po sebi ne stvara lose prakse. To rade ljudi, podjednako oni koji bi stvari resavali preko kolena, kao i oni koji imaju stvarnu moc za promene, a probleme godinama i decenijama guraju pod tepih, jer to nisu njihovi problemi. Dok ne zaigra mecka i pred njihovom kucom.

Bila je i ona glupa mizogena sala da se naliv pero, auto i zena nikada i nikome ne pozajmljuju.

@Eddard i ostali, a povodom stavova @DameTime. Evo meni ne fali zrelosti i iskustva, pa opet mogu da potpisem svaku rec koju ona napise. Kamo lepe srece da se o ovome govorilo i pisalo u vreme kad sam ja imala njene godine, ali nije. U to vreme se prica o rodnoj ravnopravnosti svodila na to da bi muskarci trebalo da pomazu zenama u kucnim poslovima, a zene su prebijane u humoristicnim serijama i nacija se tome slatko smejala subotom uvece, bas je bila dobra fora. Primera koliko toga se promenilo ima milion, a nije bilo toliko davno, proslo je svega tridesetak godina od tada. I nijedna promena nije dosla bez otpora ili bar ismejavanja od strane onih kojima je sve to islo na zivce. Ali zato, kad se neka promena desi i prihvati kao normalna i od onih koji se se do tada opirali, onda se svima cini da su oduvek bili za to, iako nisu. I to je ljudski.

Svaka tebi cast, Zorane, znam da si mnogima omiljen forumas i da nemas losu nameru, ali da li bi mogao da razvedravas neku drugu temu? Mislim da od ove nije primereno praviti sprdnju, bas kao sto to ne bi radio ni na nekoj temi o ratovima ili bilo kakvom drugom nasilju. Vazi i za ovog sto ti replicira.

Ovo izgleda bas jednostavno. Odstampas nesto i delis na cosku. Materijala ne fali, papir i stampac ce se naci. Ali ja se prva ne bih usudila da tako nesto radim u Srbiji s pomahnitalom vlascu na svim nivoima i onom kolicinom od te iste vlasti poticanog nasilja u svim oblicima. To vise nije pitanje da li ce ti eventualni aktivisti imati problema na poslu ili ce im neko nesto dobaciti na ulici, kao sto je to bio slucaj devedesetih, pa se prezivelo. Ovde je vec pitanje hoce li taj aktivista bezbedno stici kuci posle takve akcije, hoce li mu porodica biti bezbedna. Ova vlast i njeni satrapi su mnogo puta pokazali da se ne sale. Jedno je odbiti da sednes u bus i ides na miting, a nesto sasvim drugo deliti materijal ove vrste. Efekta bi sigurno bilo, ali je i jako opasno.

Ako tebe ili nekog drugog interesuje kako to sa zakazivanjem operacija i cekanjem na iste funkcionise u Svedskoj, evo… Ovde postoji ”vårdgaranti” tj garancija da ces sresti lekara za max pet dana u okviru primarne zdravstvene zastite i max tri meseca kod specijaliste. Ako imas problem s vidom ides prvo u ambulantu u koju si upisan, znaci zakazujes telefonom ili onlajn, kratko opises problem i oni ocene koliko je hitno. Posto ovo nije, dobijes termin za pet dana. Tamo ti lekar izdaje uput za pregled kod specijaliste, sto on radi onlajn, znaci ne nosis ga ti nigde, nego odes kuci i cekas poziv. On dodje obicno za dve-tri nedelje, a pregled je obicno u okviru tri meseca. Ali to samo u slucaju da nisi trazio bas odredjenu bolnicu nego si lekaru prepustio da sam izabere onu s najkracim vremenom cekanja. Ona mora da bude u okviru tvog regiona, ali to moze da bude dosta daleko jer u velikoj Svedskoj ima 21 region. Neki su teritirijalno mali jer imaju mnogo stanovnika, npr Stockholm, a oni na severu su bas veliki. I naravno da su u sistemu svi ”izvodjaci radova”, i privatni i javni. Ako ne zelis u tu ustanovu u koju te lekar upucuje, nego zelis sam da je izaberes, onda si se odrekao gorepomenute garancije od tri meseca, i na prvi pregled kod specijaliste mozes da cekas i znatno duze. Kad sretnes specijalistu i donese se odluka o operaciji, onda pocinju da teku nova tri meseca. U tom roku treba da se izvede operacija, ali opet ne mozes ti da biras gde ce to biti. Ako u okviru tvog regiona ne postoji mogucnost da te operisu u tom roku, mogu da ti ponude neki drugi region. U tom slucaju ti zdravstveni sistem placa neophodne troskove za put i smestaj. Ipak, vrlo malo ljudi bira ovu opciju i uglavnom zele da se operisu u nekoj blizoj i po mogucnosti renomiranoj bolnici, a ne bilo gde u zemlji. Tada i sve one garancije prestaju da vaze, pa je cekanje na operacije koje nisu hitne, npr katarakta ili vestacki kuk, po vise godina.

Cula sam za epidemiju u Danskoj, naravno. I ovde u Svedskoj se dosta prica o tome, belezi se i znacajan porast broja obolelih, posebno u odnosu na vreme kovida, kad su se brojali na prste. Nisam doduse cula za neki ozbiljniji slucaj, jos manje da je neko umro. Ali lekari ne propustaju da kazu da gaje veliki respekt prema ovoj bolesti, bar kad su u pitanju mala deca. Zanimljivo je da se jos od augusta 22, znaci pre epidemije u Danskoj, ovde preporucuje vakcina trudnicama posle 16 nedelje trudnoce, kako bi bebe bile koliko-toliko zasticene do ona tri meseca kad mogu sama da prime vakcinu.

Ako postoji savrseno novinarstvo, onda je to tekst Jovane Gligorijevic u poslednjem broju Vremena. Slobodno bi mogao da zatvori ovaj topic, bukvalno je sve receno (nadam se da ipak nece). Stavljam ga u spojler jer mi je neprijatno sto zloupotrebljavam pretplatnicki nalog, ali tekst je toliko dobar da ne mogu da odolim. Izvinjenje autorki i Vremenu!

Moj zet ne samo da je prisustvovao porodjaju, nego je sve vreme dobijao zadatke i zaduzenja koje je imao da obavlja. Bez ikakve sale, dobro utreniran momak je iz svega izasao s upalom misica. Posebno u prvim fazama porodjaja, koji najduze traju, pokazali su mu kako da joj pomogne da promeni polozaj, da joj gura kolena kroz bolove, razne vezbe istezanja i opustanja misica… Naradio se covek, malo bi bilo reci da je imao aktivnu ulogu u svemu 😁. I na kraju nagrada, nesto sto je apsolutni must u svedskom akuserstvu, dobio je priliku da sam presece pupcanu vrpcu, to kao kruna svega i nesto sto se pamti do kraja zivota. Ne znam sta mi bi da jucer odgledam Vucicev nastup na obilasku radova u vranjskoj bolnici, s naglaskom na porodiliste. Kaze baja koji tamo poradja zene (a izgleda tako da ’ladno mogu da ga zamislim sa satarom kako tranzira meso) kako ce imati salu za normalne porodjaje i boksove (!). To valjda ako bas mora da dozvoli prisustvo pratioca, ali da se zna da je to nenormalno. Onda Vucic blebece o tome kako su se njegova deca radjala, a on dolazio pod prozor, osim kad mu se poslednji sin rodio, a on bio u Kazahstanu (zasto nacija to treba da zna?). I onda kako on stvarno ne vidi sta bi on tamo mogao da radi, da se mesa doktorima u posao? Ne majmune, nego da drzis svoju zenu za ruku, da je tesis, brises joj znoj i suze, ne dozvolis da je vredjaju i ponizavaju. I na kraju krajeva, da vidis kako to sve izgleda. I da onda ne pricas s Maricom Mihajlovic (da, da, i taj video sam odgledala) kao da joj je uginula zlatna ribica nego da razumes da joj je umrlo dete. Jos sam u soku kako je taj razgovor tekao. Marica sve vreme gleda u njega, pokusava da mu uhvati pogled, a on u kameru, pa u pod, pa u Suzi, samo ne u Maricu. Pa se onda sazali nad njenim muzem Danijelom ” a tebi je najteze, njoj je drugo, a tebi prvo (da se zna kako ti Romi rade); klimanje glavom i neko promrmljano da; a tvoja cerka Marice, ona je sigurno zelela sestru (veselim glasom i uz osmeh, dete je zelelo medu ili zeku, bas slatko); opet promrmljano da; pa dobro bice, dace bog (u podtekstu, kad je vama Romima to bilo problem). Auu bre, kakvo zlo u tom coveku.

Nisam ja bas sigurna da postoje, bar ne na nacin na koji je to uobicajeno u razvijenim zemljama. Nije sve za hapsenje, ne mora ni da bude potrebe za bilo kakvim sankcijama. Nekad se radi i o razlici izmedju pozeljnog i nepozeljnog ponasanja, iako ni to nepozeljno ne mora da bude kaznjivo. Tu pre svega mislim na pristup pacijentu i, koliko god cudno zvucalo, to se uci. Nikome nije prirodno dato da svoju empatiju, koliko god je imao, primeni i kanalise na pravi nacin, uvek i u svakoj situaciji. Edukacije iz te oblasti su potrebne zdravstvenim radnicima isto onoliko koliko one iz strucnih oblasti. Ali ako negde ni ovo potonje nije bas uobicajeno, nego se krece od onog ”ja sam zavrsio skolu/fakultet, sta jos ima da ucim”, onda sta ostaje za ono prvo, vezano za pristup i komunikacija s pacijentima?

Nema, i treba da se zamisle svi oni koji je kuju u zvezde kao lekara stoleca. Ona verovatno jeste dobar strucnjak u oblasti medicine kojom se bavi, ali to je zanat koji se uci. Za lekara treba da imas i empatiju, a ona je ima koliko i obucar prema cipeli koju popravlja. Prvo sto bi odgovorna osoba na njenom mestu trebalo da uradi jeste da javnosti u detalje objasni kakve su procedure u ovakvim slucajevima, sta je taj sledeci korak koji treba da se obavi, na koji nacin to moze da promeni prvu procenu da je dete umrlo zbog nasilnog porodjaja, sta su moguce opcije, kakva je tu odgovornost lekara…. Ali izgleda da je tu problem kao i sa svime u Srbiji - ne postoje procedure. I pored dobrih zakona (prepisanih iz EU) ne postoje mehanizmi za njihovo sprovodjenje, u vidu procedura koje tacno kazu sta se radi u slucaju da… you name it. Jasno, to je zato sto ne postoje ni institucije koje te mehanizme treba da definisu. Zato svaka Danica moze da spinuje do sutra. A prekosutra kad ta ispinovana zbrka bude predocena sudu, onda on ne zna sta s tim da radi jer, pogadjate, ni on nema jasne procedure. Sve moze ovako, ali moze i onako. I sta onda da se uradi nego da izadje onaj koji sve zna i - presece. Drugo o cemu bi mistarka trebalo javno da progovori jeste sveopste nasilje prema zenama u porodilistima. Jer i tu fale procedure, kako se stvari rade, kako se dokumentuju, koja su pravila ponasanja, sta kad se prekrse, makar to i ne bilo uvek slucaj za sud…. Trece su uslovi u porodilistima, od osnovnih higijenskih do onih potrebnih za prisustvo pratioca. Ziva nisam da vidim kako ce to sada da izgleda u Sremskoj Mitrovici. Imaju li oni mogucnosti za to? Ili ce ti pratioci da drezde po hodnicima dok ih na pozovu na poslednjih 15 minuta pre samog porodjaja? U tom slucaju to nije to. Cetvrto, sta je s tim skakanjem po stomaku, kako god se ti zahvati strucno zovu, a koje ni WHO ne preporucuje? U Srbiji je to izgleda vestina koja se primenjuje svakodnevno, iako je jasno da je potencijalno opasna i za majku i za bebu. I jos mnogo toga sto se od ove ministarke ne moze ocekivati.

Evo i moje druge price. Problemi su poceli u osmom mesecu trudnoce, pocelo je otvaranje i pretio mi je prevremeni porodjaj. Strpali su me u bolnicu, i dan danas ne znam zasto jer me za sve vreme niko nije ni pogledao. Shvatila sam da je preventivno, jer kuci ne bih znala da se ponasam, ne bih pila propisani lek, a verovatno bih i okopavala bastu i muzla krave. Ovaj put je bila nesto pristojnija bolnica od prethodne, ali zatvorski rezim s budjenjem u pet da bi se spremilo za vizitu u 8, stroga zabrana posedovanja donjeg vesa, nehigijena, losa hrana…. Moram reci da je bilo dobro drustvo, bile smo solidarne, a posebno nas je povezala jedna 17-godisnja Romkinja, predraga osoba koji nisi mogao da ne volis. Ona je od pocetka tvrdila da joj je termin za porodjaj prosao pre nedelju dana i da se beba sve manje pokrece. Bila je jako zabrinuta i sve smo je tesile u stilu ”sad ce, samo sto nije”, drugo nismo mogle. Na sve to su lekari i sestre odmahivali rukom ”ah sta zna ciganka kad se…”. Proslo je jos nedelju dana i konacno su je odveli na indukovani porodjaj. Pre nego sto je otisla rekla nam je da dva dana nije osetila nijedan bebin pokret. Naravno da smo se kasnije raspitivale i jedna od sestara nam je rekla ono sto smo i same znale, da je beba rodjena mrtva, a da ni majka nije dobro. Sve smo je otplakale i raspolozenje je tog jutra bilo bas sumorno, a onda su odlucili da nas sve ekspresno posalju kuci, i mene koja i nisam morala tamo da budem, ali i one koje jesu. Bila sam kuci dva dana kad sam dobila jake bolove koji nisu bili porodjajni. Moja lekarka je rekla da je verovatno pesak u bubregu zbog pritiska bebe na mokracne kanale i da pijem uvin caj. Ovaj put me poslala kuci. Iste veceri su bolovi postali neizdrzljivi, pocela sam da oticem i jedina opcija u to doba je bila hitna pomoc. Tu me neki mladi lekar pitao da li sam usla u deveti mesec, jesam od jucer, i bez ikakve konsultacije s porodilistem koje je sprat iznad, dao mi neku konjsku inekciju protiv bolova. Pre nego sto sam stigla kuci osetila sam da oni bolovi prestaju, a porodjajni pocinju. Porodila sam se nekih 12 sati kasnije, lako i bez ikakve drame, ali… Lekar koji me porodio samo je preko ramena pogledao bebu, izgovorio jedno kratko ”nezreo je” i nestao. Babica se pravila da ga nije cula i odjurila s bebom da obavi ostalo. Da mi ono ”nezreo je” nije odzvanjalo u usima, ne bih ni znala da li sam rodila sina ili cerku. U to vreme i u toj bolnici lekari nisu saopstavali sta su videli na ultrazvuku jer zna se kakve smo mi i da bi mogle da naudimo cerkama. Saopstavalo se tek na porodjaju, a i to ako se sete. Za nekih 4-5 dana u bolnici niko vise nista nije pomenuo o toj nezrelosti, ali ja sam videla da moja beba nije kao druge. Licio je na pticu, samo je spavao i bio potpuno nezainteresovan za hranu. Iskoristila sam jedinu priliku kad nas je posetio neonatolog i pitala ga za tu nezrelost. Odgovorio mi je da je onaj sto je to rekao ginekolog i ne razume se u bebe, s mojim sinom je sve u redu. Otisli smo kuci posle tih nekoliko dana, bez ikakvih posebnih uputstava. Na prvom pregledu u decjem dispanzeru, nedelju dana kasnije, pedijatar je hteo da nas strpa na odeljenje, jer beba nije imala dobru tezinu, bio je pospan i slab. Ni govora o prevremenom rodjenju i nezrelosti nego je, prema njima, sve to bila moja greska jer ga nisam dobro hranila. To odeljenje nije bilo u bolnici vec u samom decjem dispanzeru, na spratu. Nikakve opreme ili lekara, samo jedna sestra koja je trebalo da pazi na nas, valja da ne poubijamo sopstvenu decu. Izgledalo je bas jedno i ja sam pocela da placem. Srecom je ta sestra bila razumna, rekla mi je da nije tako strasno i da ne moram da ostajem, naucila me kako da bebu budim za obroke i kljukam kao gusku, tako da smo iste veceri otisli kuci i za par dana se izborili s gubitkom tezine. Sreca je tralala kratko. S nepuna tri meseca dobio je upalu pluca. Kako, zasto, opet niko ne postavlja to pitanje, ali nas i ne trpaju u bolnicu. Dobijamo antibiotike i idemo kuci. To nekako prestaje, ali krece bronhitis koji traje neke dve godine. U medjuvremenu moj sin progovara i to od pocetka zvuci cudno, a negde ono napunjene tri godine postaje mi jasno da on muca. Sad krecu logopedi, a ko ima iole ozbiljniji problem s mucanjem zna da oni tu mogu da pomognu koliko i neki pekar ili nastavnik matematike, znaci nista. Medju svim tim logopedima nasao se i jedan veoma iskusan, par meseci pred penziju. Taj nije pitao o porodicnim odnosima, da li dete gleda kada se svadjamo i tucemo i uobicajena glupa pitanja i predrasude vezane za mucanje. Interesovao se za moju trudnocu i njegove prve dane zivota. Kad sam mu ispricala sve ovo sto i vama sada, biranim recima, ali dovoljno otvoreno mi je rekao sledece: Da je moj sin stavljen u inkubator na par dana, da mu sazreju pluca koja inace poslednja sazrevaju, bio bi postedjen svih problema s disanjem. Ovako u vreme kad je progovarao, boreci se za vazduh, nikad nije usvojio automatizam istovremenog disanja i govora. Taj logoped nije iskljucio ni genetski faktor i druge uticaje, ali je rekao da bez nezrelosti pluca na rodjenju (koje je moglo da se resi inkubatorom) to mucanje nikada ne bi bilo na tako hendikepirajucem nivou, bilo bi se lakse s njim boriti. Danas kad sam bolno svesna koliko je tu bilo pogresnih stvari, koliko nonsalancije i nepotrebnih propusta, koliko ”bas me briga za tebe kad mi nisi niko i nemas vezu”, sad sam ponekad i srecna sto je sve proslo ”samo” s mucanjem. Ostali problemi s disanjem su odavno proslost zahvaljujuci bavljenju sportom, ali ovo ce ga pratiti dok je ziv. Toliko nepotreban zivotni hendikep, ali sta reci kad cujes ostale horor price iz srpskih porodilista, osim da je barem ziv i zdrav. Nesto je definitivno trulo vezano za akuserstvo u Srbiji, slobodna bih bila reci daleko trulije nego u ostatku zdravstva. Sve ostale oblasti medicine su manje vise pogodjene svim problemima o kojima ovde pricamo, od nestrucnosti pojedinaca, preko korupcije i nedostatka kadra do opsteg prostakluka i nedostatka odgovornosti. Ali bas ova oblast ima i jednu specificnost - sve sto se tu dogadja ima i duboke korene u opstem odnosu prema zenama pa ce se utoliko i do nekih trajnih resenja teze dolaziti. Ali za svog dugog zivota sada prvi put cujem da se o tome prica i to je vrlo, vrlo ohrabrujuce.

@Sunshine State Ne mislim ja ni slucajno da su dug boravak u bolnici i ultrazvuk svakog meseca dobri i potrebni. Samo mislim da je malo preterano napustiti bolnicu 3-4 sata nakon porodjaja, a posebno sam protiv porodjaja kod kuce. Moja cerka je tokom trudnoce tri puta bila na ultrazvuku i tada je srela i lekara. Ostale redovne kontrole kod babice, koja joj je osim toga bila na raspolaganju da je pozove kad hoce, kao i da dodje na vanredne kontrole. U bolnici je posle porodjaja ostala dva dana i kaje se sto nije ostala jos koji, jer je mogla. Trebalo joj je da stekne sigurnost oko dojenja i svega ostalog. Ali to je i zato sto je to imalo smisla; svi su bili ljubazni i imali razumevanja za sve. Jedino proradio balkanski gen za skrtost; tata je trebalo da plati za svoj boravak nakon isteka 48 sati. Pre toga je i za njega bilo besplatno.

Prvo dete sam rodila u jednom malom, pogranicnom gradu u Srbiji. U porodiliste (koje je tri meseca kasnije zatvoreno zbog neuslovnosti) sam otisla uvece. Bila sam jedina porodilja svih dana tamo. Prvu noc sam provela u bolovima koji su bili sve jaci, a sestra je vikala na mene da ucutim, jer ona hoce da spava. I ne moze nista da mi radi jer nisam dovoljno otvorena, to je tako, i nisam ja prva koja se poradja, i otprilike ceo repertoar osim onog ”a nije te bolelo kad si se…”. Sledeceg dana dolazi druga sestra i konstatuje da sam sad otvorena, ali vodenjak nece da pukne i treba doktor da ga probusi. A on je na vojnoj vezbi tu u obliznjem selu, pa ce ga pozvati. Dozivanje je trajalo oko sest sati, a ja sam sve vreme obeznanjena, u bolovima koji ne prestaju, potpuno sama. Doktor je dosao popodne, vidno nakresan, i obavio to sto treba. Sva sreca pa je s njim dosao i moj rodjak pedijatar, jer tada nastupa katastrofa. Beba izlece kao iz topa, a po njoj sva ona voda koja nije stigla da otece pre toga. Ona zakmeci i onda ucuti, a ja cujem ”ne dise”. Trka s bebom pod cesmu, bukvalno pod mlaz hladne vode, pljuskanje, samaranje, malo tisine, pa opet isto… Ne pamtim sve jer sam resila da odem, da me nema, gledala sam neko drvo pred prozorom i ne bih sama znala da kazem koliko je to trajalo, ali kasnije su mi rekli oko 20 minuta. Sledece cega se secam je da ona lezi na krevetu pored mene i gleda, ali je tiha, na place. Tabani, dlanovi i usne su joj ljubicasti, ostalo modro. U tom trenutku nova panika jer shvataju da je proslo pola sata, a posteljica jos nije izasla i sad vec moze da pocne da se raspada. Tu su mi vec uboli infuziju i uspavali me za ostatak posla. Probudila sam se nakon nekog vremena smrznuta na onom stolu, nigde nikoga. Probam da zovem sestru, nista. I onda krenem da silazim s onog stola, kad se ona tu stvori i krene nova dreka, jesi li normalna, jedva si zivu glavu izvukla, gde si krenula sama, hoces da te nosim na dusi… Posle me odvela do one iste sobe u kojoj sam provela prethodnu noc, s deset praznih vojnickih kreveta. Ali sad je jedan bio zauzet; u onom do mene, sada spojenom s mojim, lezala je moja beba. I dalje je samo mirno gledala i vise nije bila onoliko plava. Sacekala sam da vestica izadje i zatvori vrata, i glasno joj rekla ”dobrodosla”. Ipak je proslo bez posledica i pre nepuna dva meseca sam pozelela dobrodoslicu njenoj bebi, mojoj prvoj unucici. Moja druga prica ima posledice s kojim ce moj sin ziveti do kraja svog zivota, ali to u sledecem postu.

U Svedskoj je preporuka da se ostane u bolnici 48 sati nakon porodjaja, dok se ne uspostavi dojenje, a i iz citavog niza drugih razloga. Osim toga, uobicajeno je da zdrave bebe nakon rodjenja odleze najmanje dva sata ”koza uz kozu” s mamom. Za to vreme im babica malo pomaze da eventualno same pronadju sisu, jer bebe imaju urodjen instikt za to, bas kao i svi drugi sisari. To lezanje je i prilika da aktiviraju svoja cula, osete mamin miris, adaptiraju se na spoljni svet… Tek posle toga ide vaganje, merenje, brisanje vlaznim peskirom (nikako ne kupanje!) i oblacenje. U Srbiji, kako vidim, i dan danas cim iscupaju bebu, odnose je u nepoznatom pravcu i nad njom izvode uobicajene rituale, a mama u najboljem slucaju moze da je vidi na sekund. Ali naravno, oni koji se osecaju sigurno i to zele, mogu da odu kuci 6 sati nakon porodjaja. U Svedskoj se vodi kampanja da se vise ne poradjaju kuci. Jedno vreme je to bilo moderno, ali se vise ne preporucuje, nakon nekoliko nemilih, pa i tragicnih slucajeva. I ovde je babica prisutna sve vreme, ali lekar je uvek i blizini jer malo koji porodjaj, posebno ako je prvi, prodje bez intervencija koje samo lekar sme da obavi, npr sirenje grlica materice, busenje vodenjaka ili epiduralna. Porodjaj je uvek glava u torbi i kao sto ga ne treba unapred patologizirati, ne treba ni biti previse nonsalantan prema svemu sto moze da se desi.

Pokusavam od jucer da napisem smislen post jer imam sta da kazem na ovu temu, ali ne ide. Jos uvek je taj osecaj stida i neopisivog ponizenja previse jak, a proslo je vise od 30 godina. Sve u svemu, nemam nijedno lepo secanje na prvi susret s mojom decom, a nije da ih nisam volela od prvog trenutka. Samo na tom strasnom mestu gde su rodjeni nije postojala radost, vec samo strah i osecaj da sam okruzena neprijateljima koji ne zele dobro ni meni, ni mojoj deci. Ne mogu da se setim ni jednog jedinog prijateljskog lica ili gesta, sve je bilo naredba, kritika, vredjanje svake vrste. Samo ilustracije radi, evo jednog detalja, ne tice se mene. Noc nakon sto sam se porodila, negde u gluvo doba, dovode trudnicu iz obliznjeg sela koja je ocigledno dosla kasno, porodjaj je vec uveliko krenuo. Niko ne pita da li je tako sama htela ili su muz i svekrva tako odlucili, da li je uopste imao ko da je doveze, ali svi se deru na nju sto je toliko cekala. U jednom trenutku cujem ”evo vidi sta si uradila, usrala si se na sred hodnika, ko ce to sad da cisti”. Naravno da su moje cimerke ujutro zelele da znaju koja je ta sto se uneredila, i sestra nas je uredno obavestila u kojoj je sobi, da mozemo da odemo da je razgledamo. Porazavajuce je sto se nista za sve ovo vreme nije promenilo, ali je dobro sto sad postoje drustvene mreze i vise nacina da to sto se dogadja u porodilistima dopre do javnosti. Mala, hrabra Marica nije mogla da spasi svoje dete, ali sam sigurna da vec jeste i da ce jos mnoge spasiti. Moje duboko postovanje za nju i sve one koje javno iznose svoja traumaticna iskustva, jer to je sve, samo ne lako. Nije lako ni slusati, a kamoli pricati.

Ovo s unucima… Nije mi se zurilo da postanem nana. Cerka i zet su dugo razmisljali, oboje oko 35, i imali su moju punu podrsku da razmisle jos malo. Prosle godine u ovo vreme, razmisljala sam potpuno isto kao @C.F., zato sada i potpisujem svaku njenu rec. Onda se desila cerkina trudnoca. Uh, kud bas sad kad menjam posao, imam svasta da zavrsim, planovi na sve strane… Ispratila sam sve ultrazvukove radujuci se, naravno, ali kao da se radi o nekom drugom, ko mi je drag, ali ipak nije moj. Nisam mogla da se uzivim u ulogu ni kad su otisli na porodjaj. Otisla sam tog jutra na posao malo neispavana jer sam prethodnog dana i noci pratila zetove izvestaje iz porodilista, ali i dalje nisam videla razlog da uzmem slobodan dan. I tako, sedim u busu, idem na neki sastanak, s telefonom vec zalepljenim za ruku u ocekivanju novih poruka. Stize jos jedna i to je ovaj put slika malog bica koje je upravo stiglo na svet, u krupnom planu. I jos jedna, na maminim grudima. Sve u meni je nekako krenulo da buja, da kipi i izlazi, ne znam kako drugacije da opisem taj fizicki osecaj sirenja mene same do granica kad mi nije samo sopstveno telo postalo tesno, vec i onaj autobus. I potoci suza, ne znam odakle, jer nikad nisam verovala onima sto osvoje neku medalju, pa se oderu od plakanja. Mislila sam da glume, ali sada sam i ja bila na krovu sveta, gledala ga odozgo onako malog i beznacajnog, i plakala kao ljuta godina. Srecom je autobus bio poluprazan i imala sam dovoljno stanica da putujem, tako da sam stigla da se saberem pre sastanka. Onda su usledila dva cudna dana. Posle onog trenutka potpunog zanosa, do granice napustanja sopstvenog tela, vratila sam se u svakodnovicu. Stizale su svaki cas slike na mesindzer, Dora s mamom, pa s tatom, pa Dora kako sisa, pa kako je presvlace, pa kako spava… Obradovala bih se svakoj, ali opet je nekako bila tudja, nestvarna, nije imala veze sa mnom, bas kao dok je bila snimak sa ultrazvuka. Onda su novopeceni roditelji dosli kuci i bilo je vreme za prvu posetu uzivo. Veliki Franz Josef iz 1912 koji se vec generacijama prenosi u mojoj porodici po zenskoj liniji par dana pre toga je dobio novu kutijicu, prastara krpica u koju je vec vise od sto godina ritualno umotan, sveze oprana. i pogaca za porodilju umesena i ispecena, odlicno ispala. Ostalo jos da se usput kupi balon i da se konacno pogleda istini u oci: nisam vise druga, sad sam treca generacija. Imala sam malu trenu dok smo prilazili stanu, ali i dalje mi je najjaci bio taj osecaj nestvarnosti. Ne bih se zacudila da mi je neko tada prisao i rekao ’ajde se ti lepo vrati kuci s tim tvojim dukatom, daj pogacu beskucniku, pusti balon da odleti, sve je ovo iluzija, nista nije stvarno. Secam se trenutka kad smo usli u stan, ali ne i onog kad sam Doru prvi put videla. Pomesale su mi se slike s mesindzera i one iz stvarnosti i sad ne znam kako je tacno islo. Ali nikada, dok sam ziva, necu zaboraviti trenutak kad sam je uzela u ruke, onaj magicni trenutak koji je gore pomenuo @mladenvzz i nakon kojeg moj univerzum vise nije i nikada nece biti isti. Punoca i toplina tog malenog tela u mojim rukama i opet taj fizicki osecaj blazenstva koji se iz nje preliva u mene, siri se kao voda, ispunjava celo bice… Neponovljivo i neprocenjivo, istovremeno potpuno nestvarno i veoma, veoma stvarno. Nisam do tada znala da sam drvo i da imam korenje, ali u tom trenutku sam ih jasno osetila i rekla im drzite se cvrsto, trebacete Dori, bar dok dovoljno ne poraste i ojaca u ovoj sigurnoj krosnji od mojih ruku. A imala sam ih u tom trenutku mnogo, cini mi se tako, i sve su bile isprepletene u cudesno gnezdo (sada sam znala) odavno spremno da prihvati to malo bice, da ga greje i stiti dok god treba. Nije bilo tako kad sam dobila sopstvenu decu, ni blizu. Tada su bili mililitri mleka, temenjace, pelene, nespavanje, sve vrlo konkretno i prakticno, lepo na svoj nacin, ali nista ovako spektakularno i bezvremensko. Od svega je proslo svega mesec i po dana, a cini mi se da su vekovi. Ko zna, mozda i jesu, jer od kada se Dora rodila, ja vise ne zivim u istoj dimenziji. Radim sve isto kao i pre, naoko se nista nije promenilo, ali sve ima drugaciji, dublji smisao. Uhvatila sam sebe kako se bacam u projekte u koje se inace ne bih usudila da se upustim. I sve mi ide od ruke, sve se stize i nista nije tesko. Kad zafali energije, samo Doru u ruke i ponovo letim, preskacem planine, premoscujem okeane. Nisam verovala kad su mi pricali, ali stvarno je tako. A jos smo daleko od prvog koraka, trcanja za loptom i ostalih akrobacija koje pominje @Div. Znaci, spremite se, jos cete vi ovde citati Vilhelminine carsafe. Tek je pocelo, a vec je cudesno 😁.

Imala sam donedavno seficu koja je primenjivala goreopisano na citavu grupu, nas cetrdesetak. Svako se tu mogao osecati posebno, izabrano, bogomdano. Svako je bar neko jutro izgledao jako dobro, imao odecu ili frizuru koja mu jako dobro stoji, bio riba / frajer i po. Svako je radio jako dobar posao, resavao probleme, bio najvaznija karika u lancu, neko bez koga se ne moze…. Vremenom ljudi pocinju da shvataju da je jedina nagrada za toliku izuzetnost samo jos vise posla. Ipak, nejgore od svega bilo je sto je, gradeci bolesno bliske privatne odnose sa zaposlenima, uspela da ljudi pocnu da spijuniraju jedni druge, sve verujuci da cine vaznu stvar za kolektiv. Na kraju su ti isti ljudi poceli da se osecaju lose i da daju otkaze jedan za drugim. Ni za kim se nije ni okrenula, kamoli pokusala da ga zadrzi, samo se novom snagom bacala na preostale. Neki su cak i uspeli da iskukaju nekakvu privilegiju, ali bi im se to uskoro obilo o glavu, pa su i oni davali otkaz. Svako se u jednom trenutku mogao osecati kao privilegovani miljenik, a vec u sledecim kao istrosena i odbacena krpa. Ili jos gore, kao malo dete koje je razocaralo mamu koja ga toliko voli i duboko razume, cini sve za njega. Mogla bih do sutra da opisujem kakvih je tu sve lomova bilo. Zavrsilo se tako sto je pomenuta sefica nakon neke dve godine manipulacija i pletenja svakakvih mreza, na kraju sama pukla. Nestala je jednog jutra bez zbogom, i vise je niko nije video ili cuo za nju. Od tada je proslo vise od pola godine, ali posledice se i dalje osecaju. Pre svega u vidu obeshrabrenih ljudi koji i dalje bez gundjanja rade vise nego sto bi morali, samo sada bez nekog da ih tapse po ramenu i ubedjuje da su izuzetni. Jedinu nadu mi pruza to sto od tada niko nije dao otkaz, a nema vise ni toliko bolovanja i potrebe da zamenjujemo jedni druge. Ipak, jos uvek smo dobro dresirana grupa, spremna za novog manipulatora. Nadam se da ce novi sef, kojeg jos nismo dobili, biti drugaciji. Edit: Zaboravih da dodam i licni deo. I sama sam u jednom trenutku dala otkaz i nasla drugi posao. Na rastanku mi je rekla ”steta, imala sam planove s tobom”. Nije mi rekla kakve ili pokusala da me zadrzi nekakvom ponudom. Mislim da joj je laknulo. Vratila sam se na isti posao nakon osam meseci i nakon sto je manipulatorka nestala iz nasih zivota.